Дело

АНА КАРЕЊИНА 145 — Па то и није пчела, пего осица, — рече Љовин. — Е лепо, каква је ваша теорнја? — рече с осмејком Катавасов Љовину, очевидно изазивајући га на пренирку. — Нашто приватни људи немају нрава? — Моја ,је теорија оваква: рат, с једне стране, јестетаква животињска, сурова и ужасна ствар, да ниједан човек, а већ да не говорим хришћанин, не може лично прнмитп на своју одговорност иочетак рата, него може само влада, која је за то иозвана и која се непзбежно доводи до рата. С друге стране, п по науци и по здравом разуму, у државним пословима, особито у иословима рата, грађани се одричу своје личне воље. Сергије Иванович и Катавасов похиташе у једно исто време са готовим одговорима. — У томе баш и јесте ствар, нријане, што могу бити случајеви кад влада не врши вољу грађана, и тада друштво даје израза својој вољи, — рече Катавасов. Али Сергије Иванович очевидно не одобраваше овај одговор. Он се натмури на речи Катавасова и рече друго. — Узалуд ти тако ностављаш питање. Ту нема објаве рата, већ је то прост израз човечанског, хришћанског осећаја. Убија.ју браћу, једнокрвне и једноверне. Рецимо баш и да то нису браћа и једноверни, већ просто деца, жене, старци; осећај се бунн и Руси трче да помогну прекинути те ужасе. Замисли да идеш улицом и сиазиш како пијани људи туку женску или дете; ја мислим да ти не би распитивао, да ли је објављен рат овоме човеку пли не, него би јурнуо на њега и заштптио увређеног. — Али не бих убио, — рече Љовин. — Не, убио би. — Не знам. Кад бих то видео, ја бих се предао свом непосредном осећају; али унапред не могу да кажем. А таквог непосредног осећаја ирема мучењу Словена нема и не може бити. — Можда за тебе нема. Али за друге он постоји, — незадовољно мрштећи се, рече Сергије Иванович. — У народу су жива предања о православном свету, који се мучи робујући „нечистим агарјанима“. Народ је чуо о патњама своје браће н проговорио је. — Може бити, — попустљиво рече Љовин, — али ја не видим; ја сам човек из народа и не осећам то. Ето и ја, — рече кнез. — Живео сам на страни, читао сам новине и, признајем, никако нисам могао да појмим, зашто Дело, књ. 57, 10