Дело

144 Д Е Л 0 у њему. Стварност је само за време прекрилила оно душевно спокојство, које је нашао, али оно је читаво било у њему. Као год што су га пчеле, вијући се ско њега, претећи му и одвраћајући његову пажњу, лишавале потпуног физичког спокојства, принуђавале да се грчи, избегавајући их, — тако исто су га и бриге, опколивши га оног тренутка кад је сео у кочије, лишавале слободе душевне; но то је трајало само дотле, докје он био међу њима. Као што је, без обзира на пчеле, сва телесна снага била читава у њему, тако је читава била његова духовна снага, које је он понова постао свестан. XV — А знаш ли, Kocha, с ким је Сергије Иванович путовао овамо? — рече Доли, разделивши деци мед и краставце. —Са Вронским! Он путује у Србију. — И још цео ескадрон води о свом трошку! — рече Катавасов. — То му доликује, — рече Љовин. — А зар још једнако иду добровољци? — додаде он, погледавши у Сергија Ивановича. Сергије Иванович, не одговарајући, опрезно вађаше ножем из шоље, у којој стајаше бео сат меда, упалу у оцеђени мед још живу пчелу. — Те још како! Да сте само видели, шта је јуче било на станици! — рече Катавасов, звучно одгризајући краставац. — Е па како да се то разуме? Кумим вас Богом, Сергије Пвановичу, објасните ми, куд иду сви ти добровољци, с ким они ратују? — упита стари кнез, очевидно настављајући разговор, који се започео без Љовина. — С Турцима, — мирно смешећи се, одговорп Сергије Иванович, извадивши поцрнелу од меда пчелу и скидајући је с ножа на чврст јасиков листић. — Па ко је објавио рат Турцима? Је ли Иван Иванович Рагозов и Лидија Ивановна са госпођом Штаљ? — Нико није објавио рат, него људи саосећају патњама ближњих и желе да им помогну, — рече Сергије Иванович. — Али кнез не говори о помоћи, — рече Љовин, заступајући таста, — него о рату. Кнез каже, да приватни људи не могу узимати учешћа у рату без владине дозволе. — Косћа, пази, то је пчела! Све ће нас испецати? — рече Доли, бранећи се од осице.