Дело

КРИТИКА И БИБЛИОГРАФИЈА Ј. Томић као HCTopHR. VI Je ли ко још чуо да је где у свету аљкавост једног Академика била предмет нарочитог чланка? Ми смо уверенидаје случај нашег бесмртника усамљен. Него да је то бар једна колико-толико пристојна аљкавост. Али/Гомићев м^рдарлук — аљкавост је сувише благ израз — јединствен је. Нека нико не мисли да ми говоримо у афекту; ово је на жалост сушта истина. Нешто невиђено, нешто што би један западни научник унапред огласио за апсолутно немогуће. Куда год погледате, један стидан нехат, један вашарски неред. Ако Академик преписује, пуно сваковрсних погрешака, и то не само кад преписује грчке, латинске, немачке, италијанске текстове, него и српске; ако цитира, до зла бога рђаво; ако препричава, као од беде; ако вас на што упућује, будпте уверени да нећете наћи на што упућује; ни наслове појединих дела не казује он често тачно, него их унакажава. Г. Томић, рекли смо већ једанпут напред, не зна ни по имену шта је акрибија. Он несумњиво пише с једном пакленом брзином, он се несумњиво никад не враћа на оно што је једанпут написао. Води ли пак рачуна о том што пише и како нише, вај! онда је тек зло по њега. Већ у досадашњим нашим чланцима има не мало доказа о Академиковој оријенталској аљкавости. 0 њој пак могле би се писати дебеле књиге. Али ко ће да дангуби. Ми ћемо дакле узети само два-три Академикова списа, па ћемо у њих насумце загледати неколико нута и — наш ће чланак бити готов. Молнмо да се има на уму да су идуће странице тако постале и да се примери које наводимо могу без по муке — ухиљадостручити.