Дело

12 Д Е Л 0 — Готови брже кафу, Цвето. Без каве га ве испраћамо Милосав узе пиштоље. — Немојте више да ме дуго држите по авлији. Може се Камбер пробудити и онда оде моја глава, па и ваша. — Не бој се — рече Нурија, па га ђаволски погледа: А долазићеш? — Кадгод можем. — Добро, добро. Чим видиш да је лампа на прозору, хајде слободно. Саме смо, а врата су отворена. Була му даде везену мараму, па га са Цветом научи како ће долазити и одлазити. Камбера нека се не боји, јер му дају доста ракије, а и Осман му је наредио да у горњу авлију носле акшама не прелази. Већ је кроз Качаничко ждрело иродирао дан, кад Милосав испод крушке натаче гуњ, зави чалму и лагано пође кроз кукуруз, али сада ведар и весео као јелен. Без свакога страха окрену на север кроз њиве докле га не сакри сиво прамење магле, која је као неким сводом спајала огранке Копаоника и Чичавице. Мислећи да му ово неће бити последњи пут, задовољно је у души понављао речи свога покојног учитеља Андрића: „Свети се проклетој вери где можеш и како можеш!“ Шта ћеш, кад му је време тако... Гр. Божовић.