Дело

КЊИГА 57 СВЕСКА 2 Д Е Л 0 НОВЕМБАР, 1910. ГОДИНЕ БАЛАДА 0 МЕЖЊИ 0 ноћи, што пијеш крв и младо тело Растрзаш у бесу када страшћу крочи, Ја те жељно чекам и дођи ми врело, 0 ноћи, и исни моје мрачне очи. Нек ме жежу чежње, што се крадом губе Кроз заспале руже и сањиве лале, Изгори ми усне, док с заносом љубе, Усне, што би живот у пољупцу дале. Тог пламеног часа нек ми душа рече Колико сам воло, жудео и снио, Све младићске снове и све што ме нече, И с колико бола чезнуо сам бпо. Па док лиандери дршћу влагом мокрн, И док чудне стренње заносе н плене, И блуде кроз ваздух — ти ме благо иокрн Пољубима дугим страсти какве жене. С тобом ћу да згаснем, о месечев зраче, ТНто струјиш у сребр.у кроз дре.мљиве магле Бљешти у свом сјају! Твоје дражн значе Свет у који душа одавно већ нагли. У док љубав жеже и дамари бију, А у грудма бесни једна цела бура, Ја ћу пити смрти што је тајно крију Њене танке усне од бледог велура. Запеваћу тада и силна ће воља Дрхтати у гласу, снага ће да годи, Дело. књ. 57, 12