Дело

206 Д Е Л 0 IV Завршиа реч. Из досадашњег пзлагања дају се извести три практичпа закључка: 1. Уговори од 1856—1878 год. прокламовали су слободу пловидбе само за главни ток Дунава; за све притоке како националне тако п интернационалне, са изузетком Прута (по уговору од 1895), важи и даље режим пловидбе за националне реке, разуме се са ограничењима, која су поједине државе себи наметнуле путем специјалних уговорних одредаба. 2. Уговори од 1856—78, као и генерални акт од 1815 године, регулишу само директну нловидбу, т. ј. директну везу прибрежних држава међу собом и са иностранством и обрнуто, — што се тпче каботаже, овп уговори остављају то питање нерешено, да,ју дакле прибрежнпм државама иуно право, да га реше по свом нахођењу и саобразно својпм властитим интересима. 3. Пловидбени акт за цео ток Дунава од 1857, и онај за ток Дунава од Ђердапа до Галца од 1882/3, са правног гледишта нису извршни (т. ј. акт од 1857 год. могао је бити пзвршан да прибрежне државе нису од њега одустале), — према томе, а до нових сиоразума, пловпдба се има вршити према реглманима, који су, саобразно приеципима основних уговора, аутономно израдиле поједине нрибрежне државе за своје територијалне воде у колико, разуме се, и овде не би постојала уговорна ограничења. Ми се овде огранпчавамо на то, да прва два питања чије решење није условљено иостојећим међународнпм уговорима, где дакле Србија има одрешене руке у решавању, само анонсирамо, не упуштајући се у њихово решавање, једно с тога, што то нису правна већ фактичка питања. чије решење зависи од саобраћајпе политике, с друге, и много важније стране и због тога, што нама недостаје материјал потребан за њихово решавање. Да би се прва два пнтања могла правилно решити, потребно је у првом реду знати тачно кретање наше унутрашње и спољашње трговипе, и поглавито: да ли су наша саобраћајна срества у оиште, а пловна саобраћајна срества посебице довољна да у пуној мери задовоље нашу трговнну, или је она принуђена и у којој је мери принуђена, да ангажује пловна са-