Дело

МЕЂУНАРОДПО-ПРАВНН ПОЛОЖА-Ј ДУНАВА 205 b На конгресу у Ахену 1818 годнне прокламовап је принцип: да he се на међународне конгресе и конференције нозивати све оне државе, у чије интересе задиру на дневни ред стављена гштања. С обзиром и на један и на други признати иринцип Међународног Права, и Србија и Румунија пмале су бити примљене на Лондонску Конференцију као равноиравни чланови Међународне Заједнице. ad 2. На друго питање најбољп одговор дају пам протоколи Лондонске Конферепције. На седници од 13 фебруара пзјавно је барон Моренхајм: да се он нада, да he једнодушност са којом је реглман о пловидби од 1882 усвојен на Конференцији, утицати помирљиво и на Румунију да накнадно да свој пристанак на исти, — али би се ишло сувише далеко ако би се он (и без тога) огласио за облигаторан. На седницп од 20 фебруара изјаснио се Морепхајм још ирецизнпје: „основни је принцип у Мсђународном Праву, који је код Бнглеза добио назив truism (једна опште призната истина), .да један уговор све дотле није нерфектан, док на њега не даду свој пристанак они чија су права у питању; и да ни једна држава не може наметнути некој другој извршење једног ангажмана, који ова не би (иретходно) усвојила“. Конференција од 1883 године решавала је једно питање, које је несумњиво било од великог значаја по Румунију; уговор од 1883 наметнуо је Румунији један велики број обавеза, и онда је, с обзиром на раније цитирано гледиште Моренхајмово за валидитет тога уговора било пеопходно потребно добити накнадно румунскп пристанак, који још до данас није дат. Јелинеково мишљење1: да у овоме лежи један јак доказ о поштовању суверенитета једне државе, — могло би се сасвим комотно коригирати у томе смислу, што би се казало: да се овде има један доказ о поштовању општих прннципа Међународног Нрава од стране чланова Међународне Заједнице. 1 Hd. St. W. Art. Donauschiffahrt.