Дело

204 Д Е Л 0 На ову замерку има се одговорити. Уговором је обележен оквир у границама кога се имају кретати прибрежне државе правећи реглман о пловидби. Против прекорачења ових граница силе потписнице уговора имају исте гарантије, које им стоје на расиоложењу и код свих осталих уговора, на име : дипломатске представке, изборни суд, рат и т. д. Изгледа да је конференција од 1858 године стала на друго гледиште, јер после критике која је пала на акт од 1857 год., прибрежне државе нису ни покушале да га ставе у извршење, — али не треба заборавити: а) да аргументи силе у међународном праву још увек у многим питањима дају пресудну реч; и b) да је 1858 год. већина присутних држава заступала гледиште, да је овај акт изишао из у уговору обележених граница, дакле да садржи повреду основног уговора, што, разуме се, повлачи за собом његово неважење. II На конференцији од 1883 године покренута су ова питања: 1) имају ли Србија и Румунија право учешћа на конференцијн; и, ако би се на ово прво питање дао негативан одговор, 2) да ли је и у којој мери потребан накнадни пристанак ове две државе за важење уговора. ad 1. Већина на конгресу застунљених држава била је вољна, да се и Румунија прими на конгрес с истим правима, које имају и остале државе; али ово своје гледиште те силе нису мотивисале правним аргументима, већ обзирама целисходности: с погледом на у јакој мери ангажоване румунске интересе у овом питању. На против заступала је Немачка гледишта: да је Лондонска Конференција иродужење Берлинског Конгреса, и да Румунија која није учествовала на овом конгресу, не може — дакле нема права учествовати ни на Лондонској Конференцији. За решење овог питања меродавна су ова два принципа Међународног Права: а — Све државе Међународне Заједнице иотпуно су једнаке у правима. Неједнакост која између њпх иостоји само је фактичка, али не и правна; и у питањима која се тичу целе Међународне Заједнице — а Дунавско Питање оглашено је, за силе потниснице уговора, као такво још 1856 годпне — имају све државе право учешћа.