Дело

212 Д Е Л 0 шљења, што нам се допада једно; — може се одговорити: да се тако исто оно друго, постало у наше време а у њему нгнорисано, будућности допада опет само због моде, због другог начина мишљења. Што је велико сад, велико је, а што се то у будућности неће допасти (ако се заиста сад допало) то не доказује о његовој невредности. На заплетеној геометријској линији коју чини укус, можда смо ми били на нарочитој некој, сингуларној тачки и ми смо ценили врло много друкче него пре и после нас што се ценило. Ми имамо исто тако право да своје мишљење држимо за право. Како би рђаво прошла дела будућности кад би их садашњост судила! Тренутак чини све; по каткад, нешто написано као велико за један тренутак, изгледа такво и даље, због тога можда што се чешће враћа сличан настрој духова. Има и таквих настроја који се враћају ређе.1 Ако се менн нешто сад допада и, ако сам уверен да је велико сад, нпшта ме се не тиче што ће му непосвећена, невешта, неспособна будућност одрицати вредност (зато што се неће допасти њима да се не допадне и нама??). Ох, како ја мрзим ту будућност, заради које хоће увек садашњост да убију. 4. Ми „природног“ човека замишљамо као врло ирост објекат који се влада према још простијим, елементарним правилима. За то би нам прави природан човек још понајмање природан изгледао, јер код њега је механизам мало развијен, па пма увек веома много могућности. Код културпог човека је задатак одређенији, јер има више услова и претпоставки па и више правилности. 5. Несрећни смо не што је главни јунак несрећан него, horribile dictu, што је писац несрећан са те несреће свог јунака. 6. Материјално се ништа не понавља. Чпни нам се за то да се све понавља што се понавља однос, однос који је прост број. 7. Хоћу да будем такав да се волим. Сваки грех је грех према изидеалисаном себи. 8. Од музике, од других префињенијих уметпости, довољно је за цело човечанство корист ако је ирефињена, културна ма1 Нпр. „medieval feeling" — прерафаелптски покрет, и т. д.