Дело

Ј A 219 Ми, модерни људи, за мпого прилнка пе морамо пи мислнти, ручна књига најпотребнијих мисли у сваком од нас ностоји и, по каткад само, у тим нростим случајевима заборав дође. Тада се не ствара наново, него се прпсећа, тражи по књизи утврђених пресуда. Али сасвим нове мислн н за пас су симфонпје. Но једног дана толико ћемо имати општих утврђеннх мисли, да више нећемо умети мислити, за најпростију ствар развићемо огромни апарат својих помоћних средстава, ручна књига ће постати огромни лексикоп са дебелим свескама измена и допуна, са којим ће све теже бити руковати; тако тешко да се сваки неће ни смети усудити да мисли, зпајући колико би тешкоћа морао да сретне. Све ће имати једап општи језик (начин) мисли, јер ће се дружењем, све даљим стицајем заједничких појмова изгубити све ударајући индивидуално. Сад је, мање више, ипак принуђен свако за себе да размишља, јер сваки има свој начин, свој језик мисли, своје познате појмове — елементе оперисања. Онда, кад толико елемената постане опште благо, разумеће се сви и појединци ће мислити за све. Људи неће губити на мишљење више времена но на нешто друго. Мишљење чија ће тајна тако бити проннкнута, пашће на тај начин људима од струка, људима који ће се спремати зато, пашће као лекарима лечење, ковање ковачима, несправдљивост женама. Култура, која се стара за људски род, иостараће се и ту за њега и доброг ћивту неће више мучити та зубобоља мозга — мишљење. Мишљење је луксуз и људп ће то, мудри производ природин, временом увндети, спасти се тога, надјачатн то и деградирати га до strict necessaire, до најпотребнијег само минимума. 46. Можда је илузија промена човека и промена свега и само ми м и с л и м о на други пачнн. 47. Чиста музика, квинтесенција музике: Бнћа које је створила музика слушају музику за њих створену, као бића из бајке за њнх бајку. 48. Има писаца који се други пут не читају, као болести које не долазе дванут; све једно којим сам се редом њима одушевљавао, којим редом читао, којим редом преболео, нећу их више читати.