Дело

220 Д Е Л 0 49. Живот нас увек зачуди. Зачуди нас оним што нисмо очекивали од њега; а, ако нам да нешто на што смо чекали, ми се чудимо што се нисмо преварили. 50. Слика у књижевности треба да и з а з о в е појам, не да га представи, отуда многих у ствари бесмислених упоређења многих с мало смисла епитета који ипак успевају да изврше дејство које је хтео писац. Тако се разумеју Свинберн и Верлен. 51. (Рафаел, Микеланђело, Тицијан, Леонардо да Винчи). Рафаел је п о с л е времена. Све је прошло. Нестрпљење је умрло. Гласови су умукли. Немир је ишчезао. Свечаношћу су обучена лица. Све се слаже у лепоту и хармонију. Све постоји без страха, јер времена самерљивог пред њим нема. Не очекује се ништа. Све је настројено у једном високом тону који не буне скокови фантазије и самосталних мисли, не помућује сећање. Увек се све осећа свечано, јер је део само нечега декоративног, пространог, незнаног. Микеланђело је пре времена. Он је немир, покрет и пркос. Не зна за време, нагађа га, предосећа. Микеланђело је пре времена. Још га није пресрео, расточитеља живота — време, да се са њиме норве. Нагађа нејасно будуће проблеме. А тиме што их не зиа, постају страшни, велики, горостасно симболични. Његов Мојсије се одмара замишљен. Али се тај одмор спрема за страшна предузећа, одмор тај незнано изазива, поносно пркосно. Он је снага која не зна против кога да се обрне, изазива, наслућује и намрштено чека. Тицијан је време. Време са свим жељама земаљским које сања о надземаљском. Време са свима дражима тела што се нежно осмејкује на душу. Време даје његовим сликама тужну страст, замишљено сањалиштво и чедни бол. Његове жене, насмејано побожне, 11 У вашој поезији их пма нарочито много да се изазове егзотичност. Макс Нордау у „Entarturg" говори о еколалији (сликовање бесмисла лудака).