Дело

Ј A 221 риђокосе, у времену су и сањају о времену када неће битн времена. Леонардо је иза времена. Ни у њему, ни пре њега, нн иосле. Он је с једне страпе, а појам о времену с друге. Његове слике нису ни земаљске ни надземаљске. Оне су неземаљске. Ми не можемо да оцењујемо iecy ли оне лепе или не, јер су оне из друкчијег света него што је наш. Леонардо нпје од наше расе, а ми можемо да разумемо само нас. Леонардо није без моћи и није снага. Он се диже високо и лебди недостижан над иашим осећањима, нојмовпма, поделама. Леонардо није човек и није Бог. Леонардо је успео да створи, да оном да живот, да учини да постоји оно што не постоји. Леонардо је питање, загонетка, тајна. 52. Све се скраћује. У дугим песмама слављена су некадашњих некад дела јунака. То је било нешто далеко, туђе, страно, и требала је епска опширност да би нам што боље изнела ствар, да би је разумели што боље. Индивидуализирала се песма. Она је почела износнти нас, а пе друге. И стога смо је боље разумели. И стога смо је брже разумели. Са мање речи смо је, ближу нама, разумели. Још даље ишла је песма. Оиа није више износила општа места из вас, заједпичка свима, за која је ипак требала пека опширност, јер су та проста осећања широка, општа, пространа (Иго, Мисе, Ламартнн); износила је поједнпце и, ако смо то били ми, брже смо разумели. Изпосила је моменте поједннаца и ако смо и ми имали у себи њих, иреживљавали смо те моменте и била је још краћа, јер нас је само прпзив требао да опомиње. Још је даље ишла песма. У моментима има мпого разних елемената — све стварно што чини подлогу за духовно, песма је издвајала пз самих момената и узимала је само мирис1 — настрој (штпмунг). Пе11 Маларме: „parfum de fristesse". Алфред Момберт, дпвнп, божанственп песнпк атмосфера. Метерлпнк, Метерлпнк, Метерлпнк, слаткп, тужпп, мекп, једва чујпи, простп, далекп, мпли...