Дело

230 Д Е JI 0 и истипа; и за стварање новог, униформног, стационарног стања новог, мора се еквилибар постићи пзмеђу идеја пових, као активних, позитивних сила и затеченог стања, као негативнпх сила, сила инерције, — отпорних сила. Прошлост је од јаког утицаја на стварање нових стационарнпх стања, па била она у творевинама људским, илп се прошлост састојала у траговима наших органа и организама, који продукују, као извор какав, елементарне импулсе за промене социјалне. У првом се случају силе из прошлости, као извори за отпорне силе, односе на појаве зване консервативним, на оно, што се зове респектовање прошлости и традиције, а у другом су случају те силе физиолошке назване наслеђем и атавизмом. Да какав узрок изазове промене физичке, или ма каккве социјалне, у првом случају за наш организам ваља савладати утицаје наслеђа, атавизма, а за промене социјалне утицаје консерватизма социјалног. Моралне снле инерције по јачини се разликују од интелектуалних. Отпор је првпх несразмерно јачи од последњих сила. Моралне су промене и слабије и спорије од интелектуалних, услед неједнаких јачина самих ових сила. Карактер је по себи, каопојав, стабилније стање но интелектуална развијеност људска. Ако се посматрају све промене елемената, који собом чине карактер, ако се прати нијансирање воље, темперамента, емоционих покрета у човеку и разним фазама извесних раса, ако се посматрају етничке особине народа у погледу карактера, слаба се јачина ритма може да забележи у великим размацима времена. Ово последње није случај са скупом појмова наших о природи, са нашим сазнањем околине, нас и друштва. Појмови се паши мењају о свету, као што су и методн нашег налажења пстина променљиви. Сазнање наше света данас није какво је јуче било, а у многоме се разликује од сазнања изнетог у Библији, Илијади, Одисеји, Нибелунзима, Лукрецију, Елеаћанима и другима, који су истраживалн узроке нојавама. Сазнање наше, како данас, тако и у прошлости, има безброј заблуда, које аналого ма каквој правој нстини, дејствују као силе. Ми немамо никада довољно критеријума да за извесну истину кажемо, да ће вечно као таква остати, и према томе заблуде или праве истине, као извори сила за промене, имају исто значење у погледу нашег схватања тих сила, као математичких, физичких количина.