Дело

X Р О Н И К А ИВАН МЕШТРОВИЋ — рефлексије пред Видовданским храмом Сироче, промрзло на студени нашега поднебља, уметност српска потуца се од немила до недрага и богоради, као убоги Лазар, пред вратима наших високодостојника и богатих фарисеја напшх. Из крајева наше лепе домовине прогнани су Благородно и Отмено; Лепо се већ толико векова налази у пзгнанству. Очарана лепотица, успавана дубоким сном, изгледала је већ дуго на витеза из обетоване земље, који би је својим пољупцем пробудио у нов живот. Једнога дана витез се изненада појавио и открио је свету дражи неслућене лепоте. То беше Иван Мештровић, чија је појава данас исто толико необична, колико је и његов живот романтичан. За српску уметност његова појава је право откровење. Он је понова открио један заборављени свет лепоте, нашу народну поезију. Заборав је био скоро сасвим укрио овај дивни свет, док је он још увек живео у нашој непосредној близини. Његово откровење наличило би проналаску каквога тајанственога предела са опојним мприсом његових шума и његових четинара, са свагда свежом водом његових бистрих студенаца, прозрачних потока његових и његових живописних језера, са вазда ведрим зраком и са шареним и пријатним бојама мириснога цвећа његова. Здравље је ту себи подигло престо, на све стране струји бујан и једар живот. Затворен за све оно што се око њега догађало он је остао неизмењен. Ниједан талас савремене културе није га се дотакао. Природа је остала недир-