Дело

302 Д E Л 0 ства и кад је, у јуиу ове год., категорички од мене захтевао више пута да одмах штампам оцену на његово дело, ја сам наредио да се обе оцене штамиају. Тако су у Летопису Матице Српске у свесци за август штампане обе моје оцене, пошто су, због мојих личних обзира према Г. Поповићу и Г. Скерлићу, лежале у уредништву Летописа и чекале моје одобрење за штампу више од осам месеца. Г. Скерлић је одговорио на моју оцену у Српском Књижевном Гласнику (у свесци од 16 септембра и 1 октобра). Одговарајући на моју оцену Г. Скерлић се послужио обичним методом наших писаца. Он се брани нападом намене; не говори много о делу које је у овом случају у питању, не говори много о српској књижевности у XVIII веку, о вредности његове књиге, о погрешкама што их је у својој књизи учинио итд. Местотога Г. Скерлић у свом одговору на моју оцену говори врло много о мени, о мом незнању, о мојим гресима и неваљалствима и неисправностима. И ако ја у својој критици на књигу Г. Скерлића нисам ни једне речи проговорио о њему лично, него сам говорио само о његовој књизи, Г. Скерлић је нашао за добро да мене л и ч н о нападне жучно и страсно, са елементарном силином. Поступајући тако по познатом рецепту код нас, Г. Скерлић је заборавио да је друго енергична и силна фраза, а друго разлог и доказ, он је сметнуо с ума, да је и наша публика данас много зрелија но што је била пре тридесет година. Онда би овака силина фраза можда и произвела јак утисак, данас је то већ немогуће; данас чак и код насјачеутиче документован факт, и ако је сухо изнет, него и најсилнија фраза, па ма како она била казана енергично и са јаким гестовима. Ја наравно нећу поћи трагом Г. Скерлића; грдња његова није карактеристична за мене, но за њега. Ја немам ни потребе да то чиним, јер су у овој нолемици факта на мојој страни. Ја сам у својој критици на књигу Г. Скерлића навео до осамдесет иогрешака и нетачности; већина грешака су врло крупне, принцинске и методске. Г. Скерлић је одговорио од прилике свега на шеснаест замерака. Ја бих се могао задржати на констатовању тога факта и задовољити сетпме, што је Г. Скерлић скоро за четири нетине замерака прећутно при знао да су тачне и оправдане. Али пре свега, Г. Скерлић се није одбранио ни у оних шеснаест случајева у којима се правда; друго, ја нисам у својој критици навео ни близу све по-