Дело

322 Д Е Л 0 ређује се млађе са старијим, поједине појаве у једном наречју међу собом и цело наречје са другим целим наречјем. Има добрих научних дела, у којима се остаје само при једном језику, као што je Макса Нидермана „Precis de phonetique historique du latin,“ Париз 1906 (на немачки превео Е. Херман под натписом „Historische Lautlehre des Lateinischen,“ Хајдлберг 1907), у ком се чак ни грчки не узима у помоћ. Нема дакле опасности, да he се студенат класпчне филологије, који код индегерманиста учи грчки или латински, завести на научна поља, која су далеко од њега; ни гимназиска настава нема се ничега бојати с ове стране. Даље се вели: садашња наука о језику ради скоро са самим непоузданим хипотезама. Али и класични филолози имају у својим делима не само гомиле већ читава брда од песка, и историска наука о језику зацело нема га више но која друга историска дисциплина, историја књижевности, метрика, митологија, критика текстова и тако зване старнне. Још се чује, да су лингвисти сада још тако несложни међу собом, да се њихову учењу не може поклонити поверење. А истина је, да сада међу представницима индоевропске науке како у начелним питањима тако и у историском објашњењу грчке и латинске граматике влада тако јединство, какво се не може наћи и у којој другој дисциплини класичне филологије. Али треба имати на уму, да се међу лингвисте трпају и дилетанти, људи са много фантазије а са потпуним незпањем чак и елементарних ствари, па на овакве „лингвисте“ наилазимо, на жалост, и међу испитаним наставницима средњих школа. А зар већ због овога не треба позвати младе филологе на университету, да се позабаве барем око најелементарнијих поука науке о језику? Самој науци не могу шкодити они литерарни дивљаци; стручњаци просто прелазе преко њих. Али је жалосно, кад ти „испитивачи језика“ у школи уносе своју мудрост и у наставу. Напослетку, треба додати и то, да се слагање индогерманиста тиче онога дела науке о језику, о ком се баве почетници у класичној филологији. Неслагања има само код оних језика, који су уопштејош мало испитани, и иосле код најраније преисторије свих индоевропских језика, код тако званих глотогонских проблема.