Дело

КРПТИКА II БИВЛИОГРАфИЈА 321 као иаука о култури у већем обиму пего германистика н романистика, које су се до сада ограничавале скоро само на историју књижевности и граматику. А од средине деветнаестога века због пскопавања и другим путовима дошло је класичној филологији толико повога матернјала, који је ваљало научно обрадити, а у коме је било многог чега, што барем непосредно не долази у језичко-нсторпско изучавање, да је по некн филолог рекао: пека се пснитивачн језпка понајпре прихвате онога што долази у језик, ми ћемо имати већ сувише носла са осталим. Б р у г м а н мисли, да се но себи разуме, да ће се оиет сасвим затворити нровалија, које још и сада има између класичне филологије и науке о језику. Иначе би се морало сумњати у здрав даљи развитак филологије. А кад ће то бити, поглавито стоји до оних филолога, који су на науку о језику гледали као на quantite negligeable. Лингвисти су уверени, да је ниховој дисциплини потребна помоћ од филологије. II тек кад сви филолози дођу до уверења, да оцена поједипих језичких питања треба да се оснива на новијој лингвистнци, и кад се потруде да тако поступају и у пракси, тек тада ће нестати досадашњега туђења између филологије и лингвнстике. А док тога не буде, зар да се у школи учи оно што не одговара тачној науци, зар школа да се не користи до сада постигнутим успесима науке о језику? Бругман побија редом све разлоге, којима се правда одржавање садашњега стања. Прво, вели се: Упоредна наука о језику често одводи на онејезичке области, које се ништа н е т и ч у ш к о л е. Истина је, да су лпнгвистп у почетку скакали с једнога језика на други и да је Санскрт некада заузимао централни положај у науци о језику. Али данас, пре свега, Санскрт је одавно изгубио тај положај; а университетска предавања лингвиста узимају за предмет само један језик, и тек ако је потребно оставити земљнште овога језика, прнбегава се другима, који су слушаоцу већ познати; за граматику старога грчког језика, на пример, долази најпре латинскн и немачки. Забуну прави име „Уиоредна (компаративна) наука о језику“ за оно, што се иначе зове „Индогерманска (индоевропска, ариска) наука о језику“. Кад је давано име новој науци, мислило се на упоређивања разних индоевропских језнчких грана; али се упоређење прави најпре у кругу једне језпчке гране, упоДело, књ. 57. 21