Дело

U 0 В А ГОДИНА 347 уз преслпцу све у разговору о вама. Не можеш ти разуверити нп преобразнти овај наш сеоски свет онако на пречац! Ти хоћеш као онамо горе: — „Хоћеш ме?“ — „Хоћу те“, — и свршена ствар. Шта ћеш тн са Баба-Стојпом и Ујка-Ђераеи.чом! они из те куће, па квит! — Ако неће опп, хоћу ја! — Не ваља, Бладо. — „Нева-ља, Вла-до!“ Свршио си своју просидбу по волш, а сада: „Нева-ља, Вла-до!“ — каже му Влада развлачећн у срдњп и иронијп, па устаде и пође шетатп по соби, — Ама немој да се љутпш. Треба да се разумемо. — Шта да се разумемо? Ако хоће, како ја хоћу — добро; ако не: Збогом село, збогом кућо! Нека после чине штогод хоће! — Па онда?!... Ваљда ћеш ону кобаспчареву Јулу, ону преко пута?! — Ако не њу, зар их мало има? II још каквнх! — А ко се усрећио тамошњом? — А ко овдашњом? — Зарађуј тамо, троши овде; тамо пробави три године, код куће три месеца!... II то ми је неки живот! — Седи, Владо, немој да се љутиш; уредиће се све, каже му Божа и пружи неколико очишћених кестепова. — Ако што буде... биће вечерас... ако ли не буде, може се и море претворпти у кисело млеко, за мене неће бити ложице да га сркнем! — Како вечерас? — пита га Божа. Влада поћута. И ако је намеравао да му малочас све објасни, овакав Божип дочек, и овакав разговор не беху му по вољи, те скрену реч на друго: — Вечерас дођи, као што сам ти казао, — онако на проводњу. У том прнстиже и Божина мајка. — Шта је, нано, шта ради баба? — пгта Божа. — Слаба, много слаба... Али ти,Владо! — Зар тако, жнв био, да ме осрамотиш? — Што, тето? — Е, Бог и душа, нисте како треба!... Ја рекох, јадна, као што ми ти каза за лек, а Бата-Ђераснм ме оштро погледа, ua упита: — „Ко тн то казао, сестро?“ — Ја се тек онда, сетнх да је „трнокоп“, — будак!