Дело

346 Д Е Л 0 говарао, а за тим иође Божи, своме другу и брату од тетке, с којпм је заједно и у радњи. Божу затече поред огњишта, где пече кестене на жару. Седе и он. Тетка га прилично загледа, пошто се поздравише, па га упита: — Шта је, Владо? Како сте дома? Како пана?.. Некако си узнемирен! — Ништа, тето. Баба болесна, прилично слаба. — Их јадна, не написасмо јој бар амајлију, нити звасмо попа-Јордана да јој очита молбан! — Не иомаже то, тето. Него има један други лек као за бабу. — Па што не кажеш? Ви за старе људе ништа не марите. А по књигама можда и знате. — Трнокоп, тето. — Где има тога? — Мислим да има код епитроп-Пројка. — Па да узмемо, Владо? Идем ја да видим нану и да им кажем нека оде који и нека нотражи. Божа погледа Владу, па климну главом. — Немој, нано, немој. Обиђи бабу, али за лек немој да помињеш. — Кажи им тето, кажи. Што не? Она спреми нешто понуде и изађе. — Не вреди, Владо; срамота! — Срамота! Прпближила стоту, па још лек и за њу? Поседоше тако сами у соби. Влада би да отпочне нешто, да каже Божи, али му незгодно. Љуште тако кестене и иеку на жару. Влада час по час устане, погледа кроз прозор, опет седне, па опет устане... — Што си тако нерасположен, Владо? — пита га Божа. — Онако... Него, хтео сам вечерас да те зовем да дођеш мени. Знаш Нова је Година, а до наше куће чесма, па ћемо слушати кад „водарке“ певају. — А, то ли је! Ту ће бити сигурно и Мара! — Можда, него ће и твоја Цвета... Море, ти превали иреко главе са просндбом онако по своме ћефу, али ја, ја... — Окани се, Владо, Маре, кад ти је у кући неће. Од јесенас, од како смо дошли с печалбе, жене у селу проводе ноћи