Дело

— Нашто све то! — рече јој он и први пут дотле помилова јој нежно лице и злаћане косе. — Ви не говорите паметно... Ах, ја сам тако много, тако ужасно несрећан човек! * * II време је онет нротнцало. — Ја сам дошла к вама са једним малим нротестом — рекла му је она. — Молим вас, шта вас је руководило да ме јуче не поздравнте, и ако £те ме видели, и ако сам двапут поред вас прошла?! — То је све истпна и опростите... Кушао сам моћ једне своје одлуке н сломио сам се под теретом своје слабости... Доцније, кад је ветар дунуо, пошао сам за вама... бојао сам се да не озебете... — Па ипак сте имали моћи да појачате један бол који је можда од смрти тежи?! — Девојко, оставите ме мојој несрећп!... Ја сам ноћас подизао руку па себе!... Је ли бар то довољно кајање?... — Опростите мени, грешници! — промуца она бледа као смрт. Онда му слободно приђе, узме му десну руку и тако је покајнички и топло помилова и пољуби. * II време још непрестано мирно и тихо протиче. II тако ће даље тећи у вечност, без обзира на осећаје који у вечности не значе ништа. Два гроба ће бити, алп нико ни слутити неће да у њима лежи прах који је на вечност полагао право... Чеда Поповић. — 40*