Дело

СТОГОДИШЊИЦА ДОСМТЕЈА ОБРАДОВИЋА 469 еаћи погодан предмет за књижевну обраду. нити су умели своме делу дати иоле књижевни облпк. Сем тога они су ппсали језиком, којим не само да се тада није у народу говорило, него се никад такав није говорио. Доситеј је с нравом о том језику писао: „Која нам је корист од једног језика, којега у целом народу од десет хиљада једва један како ваља разуме, п који је туђ матерп мојеј и сестрам“. Најзад, и то мало књига и својом садржином биле су туђе нашем народу, те је он није могао прпхватити и помоћи колико би требало. Стога ]е српска књижевност пре Доситеја била тако слаба. Међутим било је могућности код Срба у Угарској за јачу и бољу књижевност, само да она није била упућена иогрешним иутем. Доказ је за то она књижевност која се иочела обрађивати наскоро после смрти Доситејеве. Одмах иосле Доситеја знатно се повећава број књижевника и број књига, бољих с погледом на књижевну вредност, и разноврснпјих по садржппп. То, на.јзад, доказу.је и релативно велнки успех који је имао Мплован Видаковић посрбљавајући туђе романе. Што је српска књижевпост после Досптеја почела онако брзо напредовати, заслуга је Доситејева. Оп је ирви одлучно пзишао с идејом да за српски народ треба писати језиком којим он говори. Он је први рекао и написао да има један језик који разуме цео српски народ и који се не мора нарочито учити: „Србљи се по различним краљевствам различно и називљу: по Србији Србијанци, по Босни Бошњацн, по Далмацији Далматинци, по Херцеговини Херцеговци и по Црној Гори Црногорци. Свуда једнако говоре, савршено се и ласно разумевају, разве што се мало у провинцијалном изглашепију распознају и по гдекојој речи, које су у Турској од Турака, а у Приморју од Талијана приобикнули и присвојили." Пошто књиге треба писати да се народ из њих поучи, да оплемени своју душу и иросвети свој ум, треба му пнсати књиге језиком који он разуме, а да га нарочито не мора учити. Ове су Доситејеве мисли биле нешто ново н неразумљиво за ондашње књижевнике, уколико их је било. Онда се мислило да књижевност има сасвим други циљ, а не онај који јој је намењивао Доситеј. Онда се сматрало да народнп језик није погодап за књижевност, и да се књиге не пишу за ирост народ. Али је Доситеј по своме образовању и знању далеко надмашавао своје савременике. Он је видео код иросвећених народа