Дело

СТОГОДИШЊИЦА ДОСИТЕЈА ОБРАДОВИЋА Марта 26 ове годнне навршило се сто година од дана када је у Београду умро први српски књижевиик и нрви министар просвете у обновљеној Србпјн — Досптеј Обрадовић. Срнски народ, високо ценећп заслуге Досптејеве, тога дана одао му је свечапп помен. Представницп срнске науке и нросвете спремају се да овоме велнкану п на другп начин укажу дубоко ноштовање и признање за велике његове заслуге на нољу српске иросвете. У току ове године изићи ће у јевтином издању целокуина његова дела, а уз то ће му се у Београду нодићп cuoменик. Овоме онштем признању, које је Доситеју одао цео српски народ, придружује се и „Дело“ засада овим својим кратким чланком, у коме ће се у најкраћим иотезима обележити значај, Досптејев за српску књижевност п нросвету. Доситеј Обрадовић се с пуно права сматра за оснивача нове српске књижевности. У време, кад је он живео и писао, — може се с правом рећи — и није било књижевности у православних Срба. „У очи оне године, када је Доситеј склонио очи, — вели Тих. Остојић — набројио је наш библиограф свега двадесет и две књиге, од њих само једанаест иду у лепу књижевност, остале пак у стручну. Од једанаест дела лепе књижевности четири су преводи II то осим превода Робинзопа од Јоакима Вујића, све незнатне ствари. Од оригинала највише има пригодних ода, најглавнија дела су ночетнички радови Видаковића, Гаврила Ковачевпћа и Лукијана Мушицког“ („Б. Коло“, 1910, Бр. 1). Па не само да то нису биле оригиналне, и не само да и оне оригиналне књиге ни у оно доба нису имале скоро никакве књижевне вредности, него, што је значајније, то је била књижевност без читалаца. Писци су им били већином људи са веома примитивним књижевним образовањем, те нити су умели.