Дело

472 Д Е Ј1 О сто година успео да погодн како he данас мнсдпти онн људи који се данас озбпљно старају о срећи н напретку народном. II због непобитпих истпна, дубокнх мисли и ретке искрености Доситејева дела nehe још за дуго изгубнти своју вредност и nehe остатн без читалаца п обожавалаца. Стога је сасвим добро речено да је Доситеј „један од најмодернијих инсаца наишх, један од онпх којп се временом само подмлађ,ују“ (Ј. Скерли11). Доситеј је — као штоје већ иоменуто — добро познавао народ н знао је све добре и рђаве његове особине; зпао је шта смета његову папретку и шта би требало урадити да му се помогне. Он је о иодобностима српскога народа нмао добро мишљење. „У острву Хију — вели он у иисму јепискоиу Јоснфу Шакабенти — живно сам једанаест месеци с двадесет и шест Енглеза; будућн свуда наоколо куга, н сви мп за Цариград намерени, нисмо се смели с места мнцати, јер је сам овп остров без куге био, — и ево ме сад у Саксонији целе две године; но ово слободна могу уверавати: да српске нације карактер ни мало не различествује од енглескаго и саксонскаго, неца се само нађу у иодобним опстојатељствам и нека добро воспитаније нолуче“. Само ,је тај, тако обдарени народ, био без нросвете, утонуо у стравично незнање. Незнање је, по њему, мати свију зала: неморала, сујевреја, страха, понижености, сумње у себе самога. А све то опет чини да народ топе у сваковрсне беде. Доснтеј је брзо нронашао и лек томе злу. Он је био тврдо уверен да ту просвета једина може дати поуздану и стварну помоћ. Стога он врло често у својим делима говори о потреби школа, о неговању науке, о писању и распростирању ио народу корисних књига. Образовани људи дужни су разбијати заблуде, којимаје претрпан народни живот. Он мисли да би томе циљу, да је cpehe, могли корисно послужити калуђери. Али и они су исто тако прости, још горе незналице, уз то покварени људи. Они место да проповедају истиниту и чисту Христову науку, намерно шире сујеверје и заблуде ради своје користи. — „Јадни Турци чекају да што паметно чују од дервиша, а бедни и удручени хришћани од калуђера. Но шта ће им ови казати, кад нигде ништа друго под небом не знаду, него: „Дај милостињу, дај све, што год имаш, а ти умири од глади, и мрзи и проклињи све људе на свету, који твоје вере и закона нису““. Место да по народу разносе корисне поуке, онп разносе којекакве ко-