Дело

BS Д E Л 0 најодушевљеннјн п најпуоији пожртвоваља, чинили су смео, одлучан корак. Лхенили су се њпма. II кад је дрска, размажена или тупа, заборављена жпвотпња постајала жена, домаћица, а затпм матн, онда је то преображавало нз корена њен живот и поглед ua свет, тако да је носле у жени и матерп тешко бпло нозпати нређашњу пропалу жепску. Да, женндба је најбоље, а готово п једипо средетво“... — Алп немогућно! — рече гласпо Васиљев и наде на постељу. — Ја првп ue бпх могао да се женим. За то треба бити светпм, не уметн мрзнти и не знатп одвратности. Али, рецимо, да смо меднцпнар, уметник и ја нагонили себе и оже« ннли се, п оне ће се све удатн. Али какав је закључак? Какав? Овакав је закључак: док се овде у Москви оне буду удавале, смоленски књпговођа развратпће нову партију да јурие овамо на упражњена места са саратовскима, нижњеновгородскима, варисавскима... А где да денемо сто хпљада лондонских? Куда хамбуршке? Лампа у којој је уље догоревало, поче да се днми. Васиљев то нпје опазпо. II онет поче корачатп, не престајући да мисли. Сад је већ поставио друкчпје пптање: шта треба ураднтн, па да пале жене не буду иотребне? За то је потребно да мушкн, који их купују и убијају, осете сву нечасност своје улоге власника над робовнма и да се ужасну. Треба, дакле спасавати мушкарце. „Науком н уметношћу, очевидно се ништа неће учинити... — мислио је Васиљев. — Једпнп излазак је — аиостолство“. II он је машгао како ће сутра у вече стати на угао забачене улице и говорпти сваком пролазнику: — Куда и што идете? Бојте се Бога! Он ће се обратити равнодушним кочијашима и рећи им: Зашто стојитету? Зашто се не буните, не нротнвите? Та ви верујете у Бога и знате да је то грешно, да ће за то људи отићи у пакао! Зашто ћутите? Исгина, оне су туђе, али и оне имају оцеве, браћу, исте такве, као и ви... Неко од пријатеља рече за Васиљева, да је талентован човек. Има талената списатељских, драмских, уметнпчких, али у њега је особитп таленат — човечански. Он влада фпним, велпким осећзњем бола уопште. Као што добар глумац изводи на себи туђа кретања и глас, тако и Васиљев уме да осети у својој души туђ бол. Опазивши сузе, он плаче; поред болесника сам постаје болестан и уздише; ако види насиље, чини му се