Дело

АНТОНИС ВАН ДАЈК 109' која су другима изгледала неприступачна. Он, кога су обасипали ласкањима и нежностима, који је и без борбе побеђивао, знао је, да пред собом има слаба бића. Он је нознавао њихове тајне. Салици Паоле Адорно, БрињолеСале, Марије Луиђе де Тасис, Беатриче де Кизанс чине најдражеснпја дела ове врсте у хисторији уметности. Свечаној и отменој пози ових жена неописану чар придаје онај интиман живот, који немим речима причају очи њихне. Још једаред при крају свога живота иађе се ван Дајк у једној средини, о каквој је беспрекидно сањао. Он се обрете на двору краља енглескога, постаје сликар његов и његове краљев* ске породице. Он је стално у додиру са младим краљем, који се одушевљава уметношћу, са младом краљицом и са нежном краљевом децом. Његов атеље је зборно место аристократа и отменога света. Ну атмосфера, у којој се ове личности нлаве крви кретаху, изгледала је већ пуна електрицитета. Многи знаци наговештавали су буру, која се приближује. Као мрачпа сенка. оцртавала се у позађу суморна и црна фигура Кромвелова. Плебејац је пружао своје грубе руке пут краљевске круне. Ешафот је стајао прииремљен, да прими главу једнога краља. Сурови крици дивљих плебејаца разлегали су се громко улицама и допирали до одаја краљевскога замка. Плепс је, претећи, дизао своју сурову руку насупрот финој, разнеженој аристократији. Овај свет, који, поноспт због своје плаве крви, са презирањем гледа ua грубу гомилу простога народа, наслика ван Дајк у сликама, које обесмртише његово име. Ту је чувени портре краља Карла I у ловачком костиму (у Лувру). У јаки од белога атласа, у црвеним чакширама и жутим чпзмама од коже стоји краљ на ивици једне шуме, са које се отвара иоглед на море, које се пружа у недоглед. Шешир је косо набачен на главу. Једном руком кокетно се ослања о бедро, друга се наслања на палицу. Око усана игра презривп осмејак. Поглед, управљен у даљину, пита, да ли су оправдапе слутње, које узнемирују његову душу. Ну овај најотменпјп аристократа у својој земљи може још само са висине да гледа на сићушнн свет, у чијим жилама не тече плава крв. Бан Дајкјеосећао задовољство, да загледа и у очи деце. Ретко је коме пошло за руком, да се тако дубоко загледа у душу малишана и да их наслика у наивно.ј грацији њиховоф