Дело

108 ДЕ-10 учинке и уметнике. Познате личности из тридесетогодишњега рата овековечене су у његовпм салпцима. Ту је Г у с т а в А д о л ф, ту В а л е н ш т а ј u, ту херцог X ри ст н ј а п Б р ау ншвајгскп н другн. Многима од својих колега беше он посветио по којн нортре. Ту је салнк Снајдерса, де Вала, вајара де Ноле и др. Ну ови портрети заузпмају сасвим посебно место у његовој уметпости. Опн пису срачуњенн ua ефекат, већ су само озбиљно нзведене студије карактера. У њима nnje могао он да се истакне оннм, у чему лежи његова снага. Тешко је ту пшло са фикспрањем аристократске ноте. Стога се данас и не мислн на ове портрете, кад се сиомене име ван Дајка. Његово пме је тесно свезано са оним иортретима, у којпма је реч о аристократској отмености н о племићској ноблеси. Нарочито се истнчу његовн портрети дама. Фламанске жене прп томе не могу се узети у обзир. Упркос свој отмености, коју им ван Дајк даје, oceha се, да у њима није он налазио тип, који је њега иленио. Њихова бујна снага и здрава, свежа боја њнхове коже њему нису нншта говориле. Његов идеал су биле жене нежне, бледе, са врло много нерава — каква леди висока раста са лепезом од нојева uepja у нежним рукама, у хаљини од тамне свиле са шлепом, који помпезно шушти преко стеиеница. Жене, какве је тражпо, нађе он прво у Ђенови, где је неко време био пробавио. У господственим палатама овога града, чија спољашњост не каже много, док се унутра развија највећа раскош, био је ван Дајк дуго у друштву лепих маркиза и отмене господе. За кратко време он је освојио ово друштво и међу лепим дамама стекао оданих пријатељица. Тако је дошао у згодан положај, да дубоко загледа у душу ових жена, чије је охоло лице на први поглед могло изгледати као хладна маска, иза које не живе никакве идеје. Он је убрзо познао, да то лице може да озари фини осмејак, који илени срца и да се очи ових поноситих госпа могу да засијају оним влажним сјајем, који Праксителес даде својој богињи љубави. Због тога жене у ван Дајковим портретима нису само поносите кнегиње, већ су у исто време и жене. Човек би се могао заклети, да се иза охолога чела по које од тих дама крију снови једне заљубљене; да понека од оних, што стоји поред стуба какве лође у беспрекорној пози, потајно погледа пут свога љубавника, који узлази уз степенице; да има тренутака кад се ове охоле Јуноне преображавају у Јо, која се губи у загрљају Зевсову. Ван Дајк је имао прилике да позна слабости ових створења,