Дело

АПТОНИС ВАН ДАЈК 107 јена краљевска иалата од спољашњега света. И само онај свет, који се кретао у обиму ових зидова, био је објекат Веласкесових портрета. Веласкес у својим портретима гледа на тај свет очима дворског човека. Ван Дајк, на против, није припадао ономе свету, који је сликао. Сликајући њега, он слика оно, што очима једнога плебејца изгледа ариетократско и отмено. Сухопарпи прописи једнога дворскога церемонијала њему нису ни најмање импоновали. Он допушта позе, које истичу драж једнога лепога врата и лепе линије тела. Ретко се ко као он разумео у живописној кокетерији, са којом коса пада преко чела или са којом је брада сачешљана. Ретко се ко тако као он разумео у отменоме држању, у лепо скројеним, беспосленим рукама, у финим манирима. Он је као портретиста много већих услуга учинио аристократији, него ли снажни и незграпни Рубенс, него ли буржоаски Холанђани, него ли Веласкес, коме дворски положај његов ипак не сметаше, да буде тако рећи демонски истинит. Ван Дајков портретни стил врло је много допринео, да се створи једна традиција за аристократске и дворске манире, традиција,. чији се утицај дуго времена осећа. Већ аутопортрети ван Дајкови издају једнога човека, гсоји је целим својим бићем нрипадао свету, који је сликао, иако својим рођењем ништа заједнпчкога са њим није имао. У Старој 11инакотеки у Минхену налази се најранији аутопортре од руке његове. Голобради младић са девојачким лицем и са пежним,. плавим, голубијим очима излази пред гледаоца. Коса је брижљиво сачешљана Витице се налазе у живописноме нереду и кокетно се играју око чела и око слепих очију. То је Нарцис, који је заљубљен у своју сопствену лепоту. Он се паштп, да својом појавом учипи ефекат и да се допадне. Он би хтео да у њему виде каваљера, а не сликара. Ниједаред не наслпка ван Дајк себе са палетом у руци. Према једној нознатој изреци сваки сликар у својим сликама слика сам себе. Нигде се то чисто индивидуално, што се у личности једнога уметника испољава, тако не осећа, као у портретима од његове руке сачињеним. Отисак свога бића остави ван Дајк несвесно у својим портретима. А његова делатност у портретноме сликарству беше врло опсежна. Као Тпцијан у XV веку, као Ленбах и Бона у прошломе веку и ван Дајк је у XVII веку сликао скоро све људе, којп своме веку дадоше духовну и политичку физиономију његову: илемиће и лордове, војсковође и кардинале, на