Дело

106 Д Е Л 0 никада није патпло. Његово брпжљиво однеговано тело показује белу боју коже. Он седи с десне стране свога Оца п дели с њпм власт над светом. Сцене нз Страдања Христова за Рубенса су сцене једне днвље драме, за ван Дајка су само лнрске енпзоде. Бол ннкада пе развлачн лице његових фнгура у грпмасе, нптн се пспољава у неестетичпим нокретнма н гестовима, који боду очи. Христос мирно изднше па крсту. Дубоком тугом днше ноћна атмосфера, која се око крста шпри. Са мрачнога позађа издваја се у снажноме коптрасту његово лепо, бело тело. Свете жене, које у тпхоме болу окружују бледо тело мртвога Христа, што треба да буде спуштено у гроб, умеју да владају собом п да постављају граннце својпм душевним узбуђењима. Једино уплакане очи, које ван Дајк врло радо представља, причају о унутрашњој патњи њиховој. У свима овпм библиским темама беше се и Рубенс окушао. Са свима њима ван Дајк би за вечита времена остао у сенци овога великога сликара. да се није истакао иа једној другој врсти слпкарства. Његово нме данас би било много мање звучно, да он ннје оставио и читав низ портрета. На томе пољу он се тек истиче као уметник, који је створио један нов стил. Он се увек с правом сматрао као класичан представних ове врсте сликарства. Сликање портрета чини управо саставни део свеколике уметнпчке делатностп његове. Цео отмени свет је тада желео да одблесак своје слике види у овоме духу, који је свакоме лицу знао утиснути и нешто од поезије свога срца. Ниједан пак други сликар осем ван Дајка није према целоме своме бићу био иозванији да буде сликар аристократије. Веласкес је у томе погледу његов нарњак. Ну Веласкес беше сликар једнога света, који се разликовао од света ван Дајкова. На шпанскоме двору владао је церемонијал, кога су се морали најстрожије придржавати. Све је ту морало бити закопчано и хладно, све су то биле марионете, чија је слобода кретања била спутана. За Веласкеса су морали бити обавезни параграфи етикете дворске. Свет, који он слика, одрастао је био у дворској атмосфери. Он се на његовим сликама јавља у ноблеси, која иије фалсификована. Портрети се истицаху нарочито тиме, што они не беху сачињени за јавност, већ за најинтимнијн круг краљевске породице. Плепсу беше украћено задовољство, да се диви овим салицима од руке Веласкесове. Кинеским зидом беше одво-