Дело

АПТОНИС ВАН ДАЈК 105 ђено одатле су потпуно изагнани. На своме је месту ту само оно, што је тихо, дискретно, нежно и деликатно. Код Рубенса метеж и граја; снажни звуци којп парају ушп; узаврела крв посипа жаром руменила тело и лице. Код ван Дајка све је одмерено; складни звуци тихо одјекују; све је хладно и бескрвно. Рубенс радо узима мотиве античке. Он нарочито воли сцене у којима поклоници Венере у крајњој раздраганости прослављају празник богиње љубави, као и оне, у којима баханалпје достижу своју највишу тачку. Ван Дајк не изгледа велики прпјатељ антике. Он наслика само Дпјану, која силази лепоме пастпру Ендг.миону и ону сцену, коју he Рококо после тако често третирати, у којој Венера измоли од Вулкана оружје за Енеју, У сликама са бнблиским темама ван Дајк се исто тако веома разликује од Рубенса. Само тамо, где се јасно показује његово порекло из Рубенсове школе, он се креће у колосеку његове уметности. Рубенсова слика са Сузаном, која се купа и бива изненађена појавом два старца, слика насиље два дивља човека, зажарена страшћу; атентат на младу, чедну девојку, која брани угрожену невиност своју. Са облапорношћу грабљивих животиња прескачу они преко зида, готови да се баце на своју жртву. Код ван Дајка сретамо у слици са истом темом два галаптна господина, који се строго крећу у границама пристојности. Док се један од њих, зашао већ дубоко у године, нежно дотнче прстом њене мпшице, као отац којп милује своју одраслу кћер, дотле други уздиже руку горе и нред статуом Аморовом, која је насликана у позађу, заклиње се у своју љубав. Сузана није више, као код Рубенса, гојазна фламанска дама са бујном плавом косом и са водњикавим, зеленкастим очпма, већ танана и вптка Италијанка црнпх очију. Црвена драперија, којом она укрива своје крило, чини пикантан контраст голишавом телу њеном злаћане боје. Иако нрппадаше периоди Барока, у чијој се уметностп прослављају иатње и страдања тела, убиство и злочин, ипак ван Дајк избегаваше сцене, у којима се пролива крв п у којима се какав мартирпјум представља са свима грозотама његовим. Греко, Рибера и остали шпањолскп мајстори XVII века сликаху Тројицу обично тако, да Бог Отац на својим рукама држи измучено тело свога божанскога спна, које је познало страхоте једнога распећа. Крв тече из свежих рана. Ван Дајков Христос у овој сцени нзлази пред нас као какво узвишено биће, ко.је