Дело

Д Б Л 0 116 кретом затвори врата. Били су сами. Опа стаде преда њ, оштро му се загледа у очн и метиу му обе своје руке на рамена. Надмашала га је својом внсином. Нпкада му се нпје учинила тако лепа н тако страспа у лнцу. — Волиш лн тп мене, Марко? — Волим, — рече он благо и нежно. — Немој тако. Реци то боље! Боље! Волиш ли ме ? — Волим те — ионови он узнемирено. — Као и пре, мораш рећи, као и пре! — Волим те, волим те, Марија — одговори он, постајући све узнемпренији. — Волнш ли ме као и пре? Одговори ми не премишљајући, не оклевајући, као и пре? Гледајући га, сажижући га погледима, држећи му на раменима беле, пуначке руке, подјармљивала га је. Већ је младалачка крв Марка Фиоре бурно струјала у његовим жилама, и вртлог страсти, који одавно није заносио његову душу, заносио је сад. — Као и пре — прошапута он промуклим гласом. — Ти не би био рад да ме изгубиш, је ли, Марко, реци ми то, реци! — Више бих волео да изгубим своју душу! — Ниси никада зар помишљао да ме оставиш? — ... никада. — Јесам ли ја још непрестано твоја жена? — Дакако, моја жена, ти, само ти! — Ох Марко! — зајеца она наједанпут, спустивши му лицена груди, савладана силним узбуђењем. Он је побледео као криа. Чело му се набрало. Мучила га је нека тужна мисао. Узео је њено сузама обливено лице, обрисао га својим рупцем, а потом је упитао гласом, у коме се већ опажала сумња и потмула љубомора: — Шта знзчи то, Мари? Кажи ми све. — Не, не, Марко, није ништа, није ништа, ја сам луда јутрос. — То није могућно. Синоћ си била мирна и весела. Ту има нешто. Неко трећи се ту умешао. Јеси ли се разговарала с ким од јутрос? Питање је било тако тачно и одлучно, да се она поколебала и није смела више ћутати.