Дело

ПОСЛК ОПРОШТАЈА 117 — Разговарала сам с Ђани Прованом... — Аха! — узвикну он п стаде завртати брк. — Јесте ли се разговарали овде? — Не. На другом месту. — На другом месту? На улици? — Отприлике тако нешто. — Јеси ли га срела... случајно? — Нисам... случајно. — Марија, Марија! — викну он — зашто си то чинила? — Погрешила сам, погрешила, опрости ми, Марко — говорпла је понизним гласом и узела му руку, да је пољуби. Али он се оте, прође двапут или трипут кроз собу, као звер, врати јој се, још блеђи, у оном разбукталом пламу своје нежне и страсне нарави, где су гнев и љубомора силно буктали, разоравајући сваку благост. — А шта ти је рекла та рептилија? — Немој то да ме питаш! — Кажи ми шта ти је рекао тај неваљалац. — Да неваљалац, да му нема равна. — Кажи ми, кажи, одмах, Марија. — Зашто да ти казујем? Говорио ми је ружне ствари. — 0 мени? — 0 нама. — Та говори, говори једном! Нећеш ваљда да пресвиснем од гпева и нестрпљења? — Не, Марко, не дај Боже! Казаћу ти све. Ходи, ходи, седи крај мене; умири се, нећу да те видим тако. Ти мораш бити миран, ако хоћеш да ти кажем све, љубави моја; мораш битн благ и добар, а не тако једак и намргођен. — Марија, ја чекам! — рече он, готово не слушајући шта она говори. — Слушај, ти имаш право, није требало да идем на тај састанак с Тоани Прованом. Много сам погрешила, али неки потајни страх у мени био је јачи но ја, била сам рада знати шта ће то да мн каже. Зар није то могла бити каква опаеност за мене, за тебе? — Ја се не бојим ништа, Мари! — Ни ја! Али отишла сам... да бих знала. Тај човек је тако покварен! Па онда увек је... с мојим мужем.