Дело

118 Д Е Л 0 Послао га је, дакле, Емилио Гваско ? — узвикну ое и скочи. — Да, — рече опа искрено. — Да тп рекне, у пме Емилија Гваска? — Да ми рекпе, да ме ти внше не волнш. То ннје нстина, кунем тп се! — узвикпу разјарено Марко Фпоре. — Да ми рекне, да ја тебе ue волим више! — Закунп се, да то није истина. — Заклињем се! — рече она озбиљннм гласом. — Па онда,? Шта још? — Па онда,- како би, пошто је наша љубав умрла, било потребно да се вратпм у границе закона, морала, да заузмем своје место у друштву и да будем опет жена, коју сви цене, поштују, уважавају. — А то би значило? — Да се вратим свом мужу. — Тако што неваљало ти је он световао? — Да. — Је ли то његов предлог? — ... не, Марко. — Дакле, — викну он у највећој разјарености — тај твој муж и тај његов пријатељ предлажу ти, не осврћући се ни мало на ме, исмејавајући ме, предлажу ти да оставиш мене и да се вратиш у Гваскову кућу? — ... да. — После свега онога што је било. •— «.. да. — Зар после три године љубавног живота, само нашег и јединог љубавног живота, да се вратиш Гваску? — ...тако је. Лице Марка Фиоре се променило. Грчеви од бола, једа, гнева мучили су га непрестано. Она нежна драж, која му је уз младост давала поезије, потпуно је ишчезла, те је остало само лице пуно одлучности, на коме су се изражавала осећања што се не даду обуздати. — А зар би твој муж, о коме се прича да је човек од образа, заборавио ту срамоту? — Готов је да је заборави.