Дело

Д Е Л 0 122 прсте све док је ue заболи. Omi бн ћутала, уједајући успе, да ue би јаукнула, н оборила би главу као иобеђеиа, као утучена. Било је тренутака, када бн ово двоје заљубљепих дуго hyтали. Њихове бн усне радо занемеле, као да су им, готово, ненотребне речп, илн као да им мисли тешко тнште срда, пли као да пм је веома опасно речју оживљавати своје мисли. Седелп бн, једно крај другог, у пространој соби, у којој су стастановалн у „Грапд Хотелу“, на Великом Каналу, седелн и ћутећи се гледалп, занесенп и заљубљени; каткад би саставили оборене главе, те бн им се додиривале слепоочнпце, тако да су у нрнјатној јези једно другом осећали било живота. Понекад би стојали на малом мраморном балкону и посматрали широки канал, који се између дивних палата пружа од Салуте чак до Каналаца; а њихове састављене руке везивали би иснренлетани им нрсти, и дуго, веома дуго, посматрале би њнхове очи чудесне одсјаје воде, која је на променљивој светлости неба мењала своју боју; и непрестано би били неми, као угњетени, као загушени. У часовима, када би их гондола, пловећи лагано и ноуздано, носила у далеке крајеве, које су остављали гондолијеру да бира, у најусамљеније канале, на пуста острва, у тим часовима човек би постао одлучнијим у својим љубавничким захтевима. Ако би га жена само мало пренебрегнула, он би је зовнуо заповедничким, готово гневним покретом; ако би јој за појасом била кита цвећа, оп би јој га искидао, цвет за цветом, љубио га, изгризао, бацио у воду; на снда би јој узео рубац, торбпцу са златним тракама и притиснуо на лице, на усне; и скинуо би јој полако намирисане рукавице, љубпо их и гризао. Овда онда, врло ретко, омакла би им се с усана понека реч, који слог, какво нитање. Ништа више. Из лагуне би ушли у хотел, прошли кроз велики приземни ходник, жена оборенпх очију испод црног вела, човек заборављајући све око себе, издавши какав хитан налог келнерима; и одмах би ушли у своје мало одељење. И нико се не би насмешио шш насмејао, видећи их тако занете и заљубљене, јер Венеција се навикла на те миле и пријатне љубавне појаве. Ни они се нису никада, или готово никада, смејали илн смешили. Њихова страст, и у свом највећем пламу, била је некако повучена, суморна. Њу не ожнвљаше ни дечја несташност, ни младалачка веселост, те тако су они изгледали тужни и у тренутцима када је страст била најјача. Чинило се да им је страст била јача од њих са-