Дело

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 123 мпх, да их својом снагом и силином притискује и угњетава, да им срца и душе нису довољно снажни да издрже то бреме. Или чинило се, такође, да их њена потајна моћ, њена жестина сваки час изненађује и збуњује, као да им је говово непознато њено порекло и њена сврха. Овда онда, као да не може издржати његов снажни поглед, Марија би спустила руку на Маркове очи, као да се заклања од сунца што оживљује, али што и засењује, а он би, каткад, то исто њој учинио, метнуЕши своју руку на бујна јој уста, те их затворно да обустави и оно мало речи и оне непрекидне пољупце, као да му је сваки мишић добијао грчеве од тог идеалног и чулног миловања, од кога је копнио. И њихово памћење као да је било велом застрто; јер иначе сећали би се свога првог пута, свога бегства, када се у тисућама облика изражавала силна радост што су слободни, када су им тисуће осмејака улепшавале дане, када се у њиховим љубавним јутарњим часовима, и при најобичнијој раздраганости, разлегала песма, и када су се увече у смеху успављивали. Свега тога нису се сећали више. Ова друга љубав, без речи, без песама, без осмејака, ова мутна и суморна љубав личила је на кобно сужањство духа, на чаробно робовање чула тиранској и пркосној вољи, која их је испуњавала неком лудом и убитачном оиијеношћу. Оно што их је нагнало да побегну из Рима није никада међу њима спомињато. Жена је, може бити, двапут или трипут хтела нешто о томе да рекне, али човек јој је, пребледившп од гнева и љуборе, викнуо: — Не! Загрлио би је и притиснуо на своје груди, у којима је срце бурно ударало као год и оног дана, када је готово гледао како се рука њеног мужа, Емилија Гваска, маша у тами Маријине руке, да му је одведе. Више пута би тако пребледело и разгневило се Марково лице, али би потом јаче и силније букнуо пламен његове љубави. Доста пута, опет, када би му се учинило, да је жена замишљена, расејана, када би му се учинило, да се душом удаљила од тога места, од тога огњишта љубави, он би се нагнуо над њу, обузет лудилом из првих дана, те би му руке продрмале Марију, а врели му дах на њеном челу као да је хтео прогутати мисли које су летеле ка Риму. Она би га одмах разумела и страсно уздахнула: — Нећу, Марко, нећу.