Дело

132 Д Е Л 0 би име интересна сфера, кад бп само и друге државе ту иптересну сферу формално прпзнале, а то са Мароком ннје случај. Конференција у Алжезнрасу 1006 год. огласнла је мароканско питање за једно међународно питање, тако да је пскључиво право Фрапцуске па подчпњење и колопизацију Марока решено у негатпвном смислу. Претежнн утнцај Француске у Мароку је према томе чисто фактичке нрироде н трајаће дотле, докле Француска буде у стању била, да тај утнцај и одржи, односно док силе не буду тај утицај формално нризнале. До тог признања тешко да ће доћн, нарочито с обзиром на држање Немачке у овом питању. За Немачку Царевипу изгледа ua први поглед, да Мароко има врло незнатну вредност. Нити Немачка има у Северној Африци колонија, које би биле у вези са Мароком, нити су трговински интереси Немачке у Мароку тако велики и тако зпачајни, да би могли оправдати онако силно ангажовање немачке политике у мароканском питању. Отуда је са свим умеспо тражити објашњење немачког држања у чисто политичким мотивпма. Али при процени тпх мотива не треба бити једностран и замишљати, да та формула политички мотив нема никакве реалне садржине ничега, што би било диктовано културним пнтересима Немачке. Француски публицисти чине у том погледу неправду немачкој влади и немачком народу, кад немачко држање у мароканском питању објашњују мотивима, који не стоје ни у каквој вези са стварним потребама Немачке Царевине. Тако је Anclre Tardieu, познати француски иублицист, у својој студији о спољној политици бившег канцелара кнеза Било-а, био доста једностран приликом оцене немачког држања у мароканском иитању.1 Да је кнез Било био бизмарковац од главе до пете, то је несумњиво тачно, и то се може у осталом рећи за све немачке меродавне државнике. Основне идеје Бпзмаркове, да се политичар не треба да руководи неким моралним и философскпм доктрипама, већ једино реалним интересима земље; да државник није судија, који очекује догађаје и цени их са извесног догматичког и начелног гледишта, већ активнп радник, који има да ствара догађаје и да их искоришћује, те идеје заступа и данас немачка дипломација, верујући 1 А. Tardieu: Le Prince de Biilow (Revue dei deux raondes, tome 53 (1909), p. 312 suiv.).