Дело

144 Д Е Л 0 поделу многобројних стабала нјезика морао узетн једап иринцпи, а свн језпцн и пдиомп свакојако морају се довести на што мањи број основннх језнка. а овн опет на један допста прајезнк, који дабоме ми не можемо знати, јер је говорен нре стотпна тисућа годпна, те због свега овога за скунљаље језнчких стабала н језика у што мањн број јединака добро је држати се онпх група, у које је нарочнто с ногледом на тело нодељен род људски, то јест раса. Али како је људски говор у основн незавпсан од расе и ова треба да даде само ослонац за ирегледно скупљање језнчких стабала и језнка, то ue ваља правити сувише много одељака. Због тога нисац узима за оспову само четнри врсте рода људског: етиопску, мопголску, американску н кавкаску расу. После овога излажу се језнцп по расама, почевши са кавкаском расом, где се разликују ова стабла језнчка: индогерманско (индокелтско, индоевропско), хамито семитско, кавкаско, дравидско и други језицп кавкаске расе. Тако иде даље са језицима осталих раса, који су подељени по областима и стаблима језичким или стоје изоловани. Узетоје и класификовапо преко 2000 појединих језика, са већином краћпм папоменама и без навођења литературе. Књига има вредности као дело за обавештење, а не као систематска научно обрађена збирка градива. На крају је регистар имена оних народа и језика, који се у књизи спомињу. II прва књига а тако и друга оснивају се на предавањима, која је писац држао на университетима: прва у Берлину а друга у Марбургу а затим у Берлину. У „Предговору“ другој писац наводи, како је доиста тешко дати очигледну слику о осам језшса, од којих већини читилаца свакако није познат ни један, а који су уз то врло различни један од другога. Узео је осам језпка не ради њих самих већ као типске представнике за осам група, на које се по његову убеђењу могу без сувише великог натезања поделити сви језици на земљи. Није набрајао све поједине језике, који припадају сваком типу. На послетку додаје, да уређење по језичким стаблима, као индогерманском, хамитосемитском и другим, само се од чести подудара са груповањем око насликаних осам типова и принципијелно га ваља сасвим одвојити од овога. За генеалошко сродство језика упућује чптаоце на своју напред наведену књигу. У „Уводум су после кратких општих напомена показани знаци, писмена, која су у