Дело

Б Е Л Е Ш К Е 151 51), са ових шест расправа. 1. „Неколико питања из римске стариее“, (стр. 1—96) од д-ра Ник. Вулића. Под овим насловом д-р Вулић је дао пет расправа о различитим питањима из римске историје и књижевности. У првој расправи „Број људи у хелветској сеоби 58. г. пре Христа“, расправља д-р Вулпћ о броју Хелвећана који су се 58 г. пре Христа из данашње Швајцарске, дотадашње њихове постојбпне, са још неколико суседних племена, иселили у Галију, дан. Француску, и о броју душа које су приликом те сеобе изгинуле. — У другој расправи „К историје III митрадатског рата“, расправља д-р Вулић о изворима за историју тога рата. — У трећој расправп „Однос између Caes. Comm. d. bell. Gall. и Cass. Dio, Plutarch. Caes., Appian., Strabo“, говори ce o везама између дела Ди.јона Касија о Цезареву рату у Галији и Цезаревих „Commentarii de bello Gallico“, a тако исто и о нптању одакле су и Плутарх, Апијан u Страбон црплп податке за иеторпју Цезарова ратовања са Хелвећанима и Ариовистом. — У четвртој расправп „Apulei de Psyche et Cupidine fabula V 1“ paсправља д-р Вулић o читању речи „id genus“ у Апулијевој причи „Амор и Психе“ (V 1), о коме постоје неколике претпоставке о томе да ли те речи треба тако читати илп како друкче. Д-р Вулић доказује да те речи треба читати „iđ genus“ и да место у тој причи, које гласи: „. .bestiis et id genus pecudibus" треба преводити ca „зверовима и домаћим животињама исте врсте“. — Пета је расправа „Неке тобожње противуречности у Енејиди“. — У овим прилозима д-р Вулић је, са осведоченом спремом и познавањем предмета, дао неколико несумњивих резултата у испитивању римске исторпје и књижевности. Друга је расправа у овом „Гласу“ „Градац, преисторијско палазиште латенскога доба“, од д-ра Милоја М. Васића (стр. 97—134), У овом раду д-р Васић описује предмете који су нађени у Грацу, близу Лесковца, приликом ископавања 1909 године, и расправља о карактеру и пореклу ових нађених предмета п самога насеља. Као прилог овој расправи јесу 32 таблице фотографија нађених предмета и нацрта самога места где се вршило ископавање. Трећа је расправа „Година смртп Немањине“ од д-ра Д. К. Анастасијевића (стр. 135—140). 0 овој расправи било је говора у фебруарској свесци „Дела“ (стр. 310—313). 0 овој расправи написао је и д-р Јов. Радонић у 275 књизи „Летописа“ (св. III за 1911 год., стр. 65—67), приказ у коме су у главном изнесене исте напомене о овој расправн које и у поменутај белешци у „Делу“, с том разликом што д-р Радонић одлучно заступа год. 1199, као годпну смрти Немањине. На овом месту треба ,још само напоменутн да се писцу белешке у „Делу“ омакла једна случајна погрешка: написао је „bene memorie", место „bone memorie“, што у осталом ни најмање не мења закључке, које је изводио. Четврта је расправа „Манастир Убожац. Приложак к средњевековној географији српских земаља“, од Стојана Новаковпћа (стр. 141 —150). Новаковић наводи прво питање које је својим особитим начином пок. Ил. Руварац упутио ученим Србима „од када је постојао n где је, у којој српској земљи је бпо и битисао манастпр који се зове Убожац; да ли је коме познато манастириште п место где је био тај манастир п шта то значи „Агглова Тополница", у коју, рекао бих, да патрпјарх Пајсије ставља световаведенску обитељ, та тај