Дело

ПРЕД НОСЛЕДЊИ УЗМАХ 1G5 пије воду животпу; извадиће из шпага грош п, држећи га између два прста тако јако као да је свеколико благо овога света, мислиће, кад га дода момку, да је обдарио целу васељену и да је грађанин као што је био Брут и Солон. И тако даље. Сав живот биће овакав. Овакве сићушне душе даваћу одселе. И умножиће се оне као песак морски, те ће најзад овим позитивним ситничарством саздати на земљи хаос и галаму, библијску гадост опушћења, да ће земља изгубити сваки смисао и оправдање и постати нешто невиђено и нечувено. Све људске мизерије помислиће да су савршенства и престаће разумевати један другога. Е, тада ћу позвати Старца да види какви су му људи које он хоће да учпни боговима. И впдеће да је то неки страшан подлог, а не оно што је он хтео и саздао. И увериће се у то. Биће му веома тешко, те ће се његово божанско лице омрачити и за тренут замаглиће се његов као сунце јасан ум. Дух ће му притиснути таква тегоба, какве му досад не могох измислити. А у том тренутку, ја ћу учинпти нешто што ни себи сад рећи не смем, те ћу коначно разбитп његово престоље, свалити га доле и позватн на преговоре. Хо, говорићу ја тада као триумфатор и нагнати га да призна да сам ја од искони на истинитом путу!.. — Нека буде овако! — заврши Сотона и паклено још једном закликта. Призрен, 1911. Гр. Божовић