Дело

МОЈА ВЈЕРА — НАСТАВАК Искуство наука. l. Да се човјек обикне сталежу, у којн несвијеспо и без разбора он уђе за своје младости, треба му да неколико доба у љему потраје, докле види и нскуша може ли му се новољно, без напора приклонити, дау потпуној савјести себи-рече: „Добро нам је овдје бивати“, или да рече: „Бјежимо, избавимо душу своју“. Ја учиних овако. Ако несвијесно бејах уљегао у црковпи сталеж, из њега несвијеспо, пренагло не изиђох. Никакав се сталеж не може непосредно нознати, него једино особнијем искуством; ваља ти га окусити како се куша огањ. Знаш по опечењу да огањ пече. Учиннх све што је било могуће, еда бих се обикнуо црковноме сталежу и у њему остао ћа до смрти. Устрпљено пређох дуге године тешког новаштва, иа послије пођох по свијету, од народа до народа, од државе до државе, од вароши до вароши, мислећи, уфајући да ће онамо бити друкчије, боље него је овамо. Али сам се лудо варао. Нађох даје црква свуда црква, како је ноћ свуда поћ, какоје смрт и расиадност свуда смрт и распадност. 2. Вјеруј, брате, ово што ти искрено ја кажем; вјеруј, ако ти се чини и нсмогућно ово што ја кажем. За својега борављења у црковноме сталежу ја не бејах ни за Бога пи за људе, а не бејах ни за самога себе. У оној иропасти нити више вјеровах нити љубљах, што ондје нема ни вјере ни љубави; ондје нема ни Бога ни брата. Ондје човјек себе изгуби, а кад изгуби себе све