Дело

112 Д Е Л 0 облпке п догме, с којнма се иише није разложито слагала моја душа. Пођох пз оое цркве носећи у срцу вјеру, која менп дође милом материном ријечју и нарављу, а ue црквом ннти иоповима. 3. Кад изађох пз рпмске цркве н сметиух ua себе њезино црпило, осјетих се вас свој. Опда и Бога ућутпх, како га ћутијах cpehuo днјете сједећи онамо у Цавтату па хридинама покрај мора, под влашћу нарави н неизмјерпости. Бог ме дочека па нзласку пз римске цркве, н преузе нод очппско своје крило. Осјетих се сила, п човјек је допста сила, могућност, кад му савјест свједочп да'је Богу син. Овом вјером човјек пије, упија божанство у своју душу. Послнје изласка из римске цркве, нађох се тјелеспо сиромах, али у духу, у Богу бејах много богат. Тјелеспо ме снромаштво иије пиштило; осјећао сам своју слободу, осјећао сам своја крпла. Ко је слободан премјешта се, лети, и, како нтица, лако себи пађе зрпо. 4. Сам би се себи чудио мислећи о својој прошлости, и како сам изашао из онога трња. Говорим трња, јер је живот католичкијех свештеника доиста трње. Нешто сам шеспаест година чамио у оному бићу, и за то мн се чпнило сања, неставна машта моје ослобођење. За првнјех би ми се дана и мјесецп ноћу снијело да још припадам цркви, да ме је она преузела, и да ми је опет наметнула своје несносно, проклето одијело. Бејаху ми горке, страшне оне сање. А знам да сам се и другому чинио чудан. Неки би ме гледали избеченијем очима, како да су у мепи виђали какву велику, бијесну, инострану звијер. Неки би говорили и иретресали о мени, како да су ми били сутци, и како да сам ја био штогод срамотно сакривио, што сметнух са себе јарам, под којијем не могах живјети. Неки су ми писали дугијех и нескладпијех посланица, да ми докажу своје незадовољство, и обећавали су да ће за мене Бога молити, еда би ме његово велико милосрђе обратило п вратило на пут с којега несрећно сиђох. А било је и онијех који су говорили: „А како ће сад? А како ће јести?“ Ево и данас, након толико годишта, кад ми дођу они јадници на