Дело

МОЈА ВЈЕРА 173 памет, завапим: „Боже мој, веле тилиимајош кукавштине на свијету!“ Живински човјек не зна, и не може знати за духовне угодпости, за духовна уживања, што он нема духовнијех чула да се попне до духовнпјех величина. Тјелесни, живински човјек, кад види да си жалостан, невољан, он нромисли да си болестан или гладан. И ово је наравно, јер за друге патње он не зна; он другога мјери по себи. Њему никако није могуће схватити духовни садржај Христовијех ријечи: „Не живи човјек о самоме круху“. 5. Још боље схватпх, кад изиђох из римске дркве, да црковни облици и обреди немају ништа у вјери; посве је она од њих разлучена и независна, што је вјера у духу и духовна, а они су у материји и материјални. II сам Христос не нареди нашој вјери никаквога облнка ни начина, јер кад душа иде, узлази к Богу, њој је пристојан сваки начин. Вјера у човјеку није наставак, или сувишак; вјера је у човјеку разлог, пуноћа и врховна савршеност живота. Сва моја дјелатност произлази из моје вјере; израза je моје вјере свака ми ријеч, свако ми најмање кренуће. Сад јасно видим Христову сврху. Он хоће да се људи и народи, међу собом завађени, у Богу уцијеле браћа, али тамаи тога неће хришћанске цркве. Хришћанске цркве свађају брата с братом, народ с народом. Христова је црква различна од хришћанскијех цркава; она је састављена од људи што вјером и љубављу нребивају у Христу и дишу његовијем духом. Христос је у својој цркви камен од угла, а људи, који га вјерују, живо с.у, драгоцјено камење згоаде. Ништа се у оној цркви не чини на силу; није ништа у њој ненаравно, јер ондје љубав све влада и равна, а не епископи, не папа, не никакав човјек. По јеванђељу, по Христову духу, човјек не може бити човјеку ни закон ни господар. Иароде, чуј, и не заборави! Што нам треба? l. Ако истинито хоћемо да достигнемо своју савршен,у слободу, ми се свакако имамо вратити к себи; ваља нам нешто