Дело

198 Д Е Л 0 фибриле су, као и сокови жљезда, продукт рада ћелице; то су, уједно, и оруђа која себи образује ћелица да би номоћу њих вршила рад. Тек иза овнх оруђа стојн творац њихов, ћелпца; свп досадањп покушаји тумачења морају се зауставнтн на њезпној делатности, п ако су добнвене неке врло интересантне аналогпје животнпх појава са појавама физичко-хемијским.1 Прн данашњем стању пашега знања анализа живота ћелице може бнти само биолошка, т. ј. комплекспе појаве можемо сводити на њихове компоненте, које су исто тако животне појаве. Један такав проблем имамо у саставу ћелице из једра и протоплазме; тај проблем гласи: какав удео имају ова два саставна дела у ћеличним функцијама?2 1 Мислим овде нарочито на две врсте података новијих биолошких проучавања: 1) У наслону па истраживања Quinkes-OBa иоказао је Вичли да мпкроскопска грађа, „т. з. хомогене протоплазме", иоказује велику сличпост са мпкроскопском грађом сапупице која се добива, кад се начини врло фина смеша двеју врста течности, које се међу собом мешају, на пр. уља од маслпне и раствора поташе. Такве смеше не само да показују појаве кретања слпчпе кретањима протоплазме, већ показују још читав пиз других сличности. За фппија структуре, које протоплазма показује нарочито при деобама, дуго се мислило да се не могу сложити с једном течном природом. А, међутим Румблер је доказао да протоплазма има физичке особине обичне течности. Стога је важно то што се експерпментално могу на течностима изазвати аналоге структуре које су важиле као докази против течног агрегатвог стања протоплазме. 2) У новије време испптпвани су жпвотни процеси ћелпце при променљивим температурама, и нашло се да, у извесним гранпцама, пењање температуре убрзава жпвотне процесе, које је убрзавање врло слично оном убрзавању које показују хемијске реакцпје при пењању температуре, према V а n’t-H о f f-овом закону. — Јасно је да, у колпко се више множе п у колико су пнтимнпје аналогпје између хемпјско^физичких и биолошких појава, јасно је да је у толико вероватније мпшљење да се биолошке појаве могу свести на физичко-хемијске. (У пореди Peter: Arch. Entwickl mech. Bd. 20; Marcus, ebenda Bd. 22; 0. Hertwig: Arch. mikr. Anat. Bd, 51). He може ce прећутати да механичком схватању жпвота стоје на путу велике тешкоће које услед тога што је жива супстанца тако дељива, специјално супстанца једноћеличнпх бића, а које опет услед тога што се организам целисходно регулира према спољашњим утицајима; али ја ипак не мислим, као Дриш, да се ове тешкоће не могу савладати. 2 Из великог броја поблема, који долазе на дневни ред, помињем само неколико: 1) Проблем деобе ћелице. Пошто је једна ћелица, пли један јеноћелични организам, хранећи се, расла од извесног времеиа, долази најзад тренутак, кад се она подели на две ћелице — кћери. Према једном, раније веома распрострањеном, мишљењу, деобу су звали растењем „изнад индивидуалне величине". Схватање које је овим изражено: да свака ћелица има