Дело

24? Д Е Л 0 знаш да hern заволетп свет, у коме he он радити, пзгледа тп све светлије, чнстпје, више. Лела замнсли Јелу осам годнна млађу, за расклиматаном клупом, но којој су пзрезана ђачка нмена, кад је чнтала Русоа, Волтера и Ига, кад је имала двојку из веронауке а нетицу нз књижевностн и прнродннх наука. II сад јој се учини она иста, само са нешто дужом сукњом. Скренуше разговор. — Што тн не излазишV Чујем да све седиш код куће, не облачиш се. — Па онако тек... пзлазим, — извињаваше се Лела, а копкаше је нешто да се изјада, да каже све, и решивши се, ноче одлучно, пошто је променила тон. — Не волим свет. Он нпје за мене, ни ја за њега. Свет је глупа играчка. Не разумем никога, нити могу, као што и мене не разумеју. Волела сам мајку, и била сам задовољна, кад бих јој пала у крило и јадајући се, исплакала, што ми је овај рекао да ми отац не ваља, да је лола, или онај да сам мртво створење. Зар може неко бити мртав а да дише? — унита, а на одговир не смеде ни помислити. — Ти ме не разумеш, а ако дође некад време да ме појмиш, усрећи ме и реци: „Разумела сам те“. Јела је гледала нетремице. — Ти пе појмпш како мп је тешко. . Је лн свуда овако загушљиво као у овој кући? Исте слике, столови, послуга, ваздух, прозори, исти људи, што крај њих пролазе, исти мрак. иста жена у свиленој домаћој хаљини, која ме попреко гледа и једнако стоји пред огледалом. — Не није свуд исто, — одговори Јела сажаљиво и болно. — Ја нећу да ме ти сажаљеваш, ја нећу, — узвикну Лела и погорди се сва сломљена. — Удај се. Кад је остала сама, устаде и прохода. Лаки јој кораци тонули су у дебеле персиске застпрке, широки јапански рукави чешали су махагонски сто са великом источњачком вазом. Мркло је. Светлост из пећи црвенила је простирке врата, и некако чудно одсјајивала од белих огледала, у којима беху — учини