Дело

• ).) Д Е Л 0 мп само у бојама, када смо комиклекс боја који је на њега учинио утнсак. Конвенционалпост је iieh била, нли недостатак маште, vat тн људе за представннке симбола бојиних. спмбола које остављају осећања. Та конвепционалност има добрих страна: људе познајемо, а онп пмају много разних израза, па лако схватамо. Али је ствар без смисла да, увлачећи већ једну копвепционалност која су људи, увлачимо н опо што је копвенционално за њу, за људе — одело. Како је то схватио мој најмилији слпкар Ђорђоие у „Concert Champetre". Па Веронезе, опет један од оних које највише волпм, који је Хрисга и све сцене из Библије, замисливши их у Венецији, осетивши их као да су у Вепецији, сликао у оквиру венецијанских канала и палата! И како то велнку драж даје та импресијонистички наивна, та безбрпжно напвна, не — флобертска пескрупулозпост. Тако су радили „прнмитивни", велики мајстори, слнкали су без обзира ua конвепцнје њнхових конвенцпја, управо они на то више ппсу нп помишљали. Наш век тражи реалности у већ нереалном. Људи никад немају логике, а и када би је имали изгубили би је од чуда, тако је све нелогично. Наш век тражи логичности у нелогичном.1 II, разуме се, конвенције постају још веће. А ми не иримећујемо. 32. Ми пе можемо да разумемо оно што што је тако просто да га не треба ни разумети. Често кад дођемо до апсурдног, кажемо да се то даље не да разумети. Можда је то крај и можда пе треба даље разумевати. Можда је апсурдно једипо паметно решење. 33. Да ли ми можемо да разумемо нешто сувише иросто? Просто се не да даље разумеватп; разумевање то је разлагање на саставно, познато, а сасвим иросто пе да се разложити даље. Пма ствари које не треба разумети. Хоћу да кажем: Има ствари које зато не можемо разумеватп што се оне уопште иеразумевају, а не зато што су неразумљиве, ми не разумемо подједнако и иеразумљиво и разумљпво. 3-i. Све што постоји п не постоји, једном речи све што јесте (и што не постоји —јесте) само је изговор за ма шта бнло. 1 Позорпште, Опера, сликарство и т. д.