Дело

Д Е Л О 304 поглед, посматраше му држање. Он њу ие погледа; не помаче се. II учини се, наједанпут, да је између њега н ње иаступило гробно ћутање н да нх раставља огромна даљппа. Пошто јој је помогла да обуче домаћу хаљнну од меканв' н беле свиле н назула јој шшучнце, Кјара, вериа собарпца, погледала је у дону Марију, очекујући даље наредбе. Било је већ неко доба ноћн, једанаест сахата. Путовале су, те обе беху врло уморне. Алн ппак домаћица, пошто се мало норазмислила, рече Кјари : — Кјара, оплети ме. — Ох! — изуети само нзнепађена собарица. Кјара је била заборавила стари обичај. Ранпје, пре више година, када је отнрилике шестог месеца по удадбп доне Марија Гваско Симонети ступпла у њену службу, Кјара је морала свако вече, па пзлазила млада госпођа из куће илп не излазила, попекад после позоришта, понекад после нгранке, расплести дпвне, густе н кестењаве јој власи, новадитп чешљеие и укоснице, а затим, пошто би пх благо, чисто милујући их, довела у ред чешљем и четком, морала их је сплестн у дугу плетеницу, њен крај увезати белом свиленом траком, а другу јој белу свилену траку обвитп око главе и на врху начинити машну. То је дона Маријином лицу п целој њој давало веома младалачки, девојачки изглед. Када је дона Марија Гваско Симонети једнога дана, који је био давно, оставила Гваскову кућу стога што није могла да вара и лаже, када је отпутовала с Марicom Фиоре н напослетку се смирила у малој вили, у улици Санта Марпја Мађоре, и Кјара је у слепој оданости, у слепој покорности, свуда пратила, она више није увече пзискивала, да јој веште девојчине руке косу рашчешљавају, уређују, у плетеницу плету и белом је траком увезују као да је петнаестогодишње девојче. Ко зна! Може бити да дона Марија Гваско није тада волела да јој се коса тако плете стога, што би је то подсећало на кућу, из које је побегла, или може бити да се то нпје свиђало драгану, који је уживао да у најнежнијим и најстраснијим тренутцима зарони руке и лице у те мекане, угасите, мирисне вале њене косе.