Дело

КЊИГА 59. СВЕСКА 3. Д Е Л 0 ЈУНИ, 1911. Г 0 Д И Н Е ПРОФЕСОР У РАЈ — Ja сам Вељко ВеЈБковић, професор пиротске гимназије. Умро сам јутрос, па ме ево пред лице Господње. Свети Петар промоли главу кроз шалтер, одмери непознатог од главе до пете, па се онда поново повуче у вратарску ложу, и стаде прелиставати књигу крштених слова Вједи. Кад нађе страну која је припадала души Вељка Вељковића, он се дубоко замисли, одува прашину са књиге, помери перо и мастило, па тек после велике почивке рече: — Шта ћу да радим с тобом, о смртни. Твоја страна је потпуно бела. У рај те не могу пустити, јер ниси учинио ни једно добро дело... не могу ни у пакао, јер не стоји забележено да си што рђаво учинио. Бар да си се мешао у политику као и остали професори твоје земље... пакао ти не би гинуо: јер ће професори упронастити земљу Лазареву. Заман Сава и Симеун плачу и ридају и преклињу накот професорски. Шта да радим с тобом, о смртни! Мораћу те вратити у живот. Један серафим, који се био случајно зауставио и радознало посматрао забленуто лице професора Вељковића, примети смерно: — Свети оче, ја имам на сајузу нешто аката из прошле године. Она су из једне мале земље која се зове Србија. 0 њој не води нико рачуна, па сам и ја гледао пречега посла. Свети Петар нареди анђелку да донесе та акта. После дуге тражње, оба се божја човека обрадоваше, кад нађоше један акт, на коме је писало: „Сајузити са делима Вељка Вељковића, гимназиског ирофесора, град Пирот, земља Србија“. Серафим закленета крилима, накашља се, прогута пљувачку и стаде читати: Дело, књ. 59. 21