Дело

318 Д Е Л 0 „Ноћу пзмеђу 8 и 9 септембра 1910 годнне, земља Србија, град Београд, кварт врачарски, улица Ресавска, број куће 86, снаваћа соба Чедомира Мнлпћа, чиновника, деснло се следеће: Beh су млади супружницн бнлп окренули једно другом леђа н фамплијарпа, ничим пепоремећена тпшина испуњавала је заједнпчку собу, кад се млади муж трже из иолусна, лупну се прстом по челу и рече својој брачној половини: — Па сад рецн, Милева, да твој муж ннје паметан човек. — Шта рече? — крикну млада жена, иробудивши се. — Јутрос сретох једног врло познатог господина, па се цео дан пнтам ко је то? — А! Свакако неко од опих твојих ирнјатеља из школе што се нисте вндели од пре осам година. Зпам већ колико је сати: сутра ћеш опет нзаћи у кафану без мене, а што је крај фучији масти, то ти је последња брига! — Овог пута си се преварила!... Р1дем ја тако, Милева, по Калимегдану, па нешто мислим... не знам ни ја о чему, није фучија масти све на свету! Ово јесење сунце натерује човека непрестано да мисли!... Кад, предамном се појави један господин: мршав, дугачак, у старом реденготу, у чистој крагни, црној машни, образа бледих, критичког оемејка око поткресаних смеђих бркова и очију глупих као у телета. Тај господин мп се учини тако познат... учини ми се да сам цео један живот ировео с њим... врло Олиско, тако блиско да му хтедох прићи, пружити руку, ословити га са ти и упитати га: како је, шта ради ? Али... — Али? — упита жена радознало, увлачећи се дубље под покривач. Наједном се сетих да му не знам име, па застадох да се промислим. Ти знаш, да ми то није први иут да се присећам како се зове тај и тај мој познаник, јер се у Београду има толико пријатеља, толико људи којима се каже ти, пружа им се рука и раме да нас потапшу, да измењају коју реч, па да после оду, не водећи рачуна о нама... ни ми о њима. Сећајући се тако како се зове овај мршави господин, ја приметих са запрепашћењем да не знам: ни ко је, ни одакле је, ни шта ради, ни где смо се видели и упознали. Из моје главе се био избрисао сваки спомен на то познанство. А, веруј ми, био ми је познат... тако познат, као ти, да простиш. — Магарчино!