Дело

ПРОфЕСОР У РАЈ 319 Познавао сам његово мршаво лице, излизан реденгот, поткресане бркове и телеће очи. — Па шта је било? — упита Милева, већ са свим будна и наслањајући љубопитно, своје округло раме на развијена плећа свога брачног друга. — Спустим главу и начиним се као да га нисам приметпо. Стид ме би, жено; знаш, какви су људи! Они неће да знају да ја имам још десет хиљада таквих пријатеља у Београду. Скренем у десно, на једну побочну стазу Калимегдана. Мислио сам да ћу ту бити мирнији и да ћу се пре сетити. Али не иде. У мојој глави је био мрак... потпун мрак нато познанство. Ето и цело носле подне: пушим цигару, пијем кафу, намештам сто, звоним за послужитеља, грдим практиканта и лажем једног ужичког посланика који је био запео да му поставим неког сељака за послужитеља, а све мислим: „Ама, где сам ја то видео оног господина?" И тек сад впдиш, Милева, хтео сам заспати кад ми сину у главп... — Сетио си се? — Да. Знаш, онај професор што је био с нама у возу кад смо се враћали са Авале. — Сећам га се... сећам га се! — ускликну млада жена и румен јој удари у лице. — Одмах носле наше свадбе. — Јесте. Најзад су нас се оканули: родитељи и пои, пријатељи и комшилук, свршило се све... све оно „ваља се“, „не ваља се", „такав је обичај“, све досадне посете, честитања, осмејци, жеље, савети... Седимо тако у овој нашој соби. Прва недеља после машега венчања. После подне. Прозор отворен. Месец април. Топао поветарац доноси однекуда мирис на јоргован, а моје срце пева као шева, што рекао неки песник. Млада жена приби се сва уз свога мужа и протепа: — А ја ти скувала кафу и наслужила у шољици које нам је донела на дар тетка-Пола... — И села на крило. Видиш, Мила, то је био дан, један од оно мало дана у животу кад је човек срећан... — Шта зар ти ниси срећан увек? — пребаци му жена, умиљавајући се. — Да, наравно... мени ништа не фали. Али мислим: апсолутно срећан, кад човеку изгледа да је цео свет само за њега створен, кад му се све смеши, кад су му сви људи иријатељи. Напољу се разливало пролеће у своме јеку. Ја пожелех да одем 21*