Дело

320 Д Е Л о % с тобом што даље... што даље од Београда и његова света, али овај глупи канцелариски живот везивао ме је за место. Ја предложих да идемо на Авалу. Ти нрнста. У прпјатељској помрчпнн супружанске собе ницале су успомене на прве дане иотнупе љубавн, и, као добри дуси, уљуљкнвале су два раба божија у њпхову скору нрошлост, у илузпју тренутака кад се иочпње, кад смртппма живот још не наносн тешке задатке, мучна разочарења, непоиуњене потребе и кад љубав врн, не из навике, пе по дужности, већ као усталасано море које кључа нз самог себе, таласа се, ломн, крха се п достиже недостижне облаке. Млада жена се такође сећала. — Пели смо се брзо, као луди. Кад бих ја застала, задихана... мртва од умора, ти сп ме грдио, храбрио, вукао... Ниси хтео да знаш, што се моја блуза закачињала за шипурак, што ми се жипон цепао у комаде. Ти си хитао све више, све брже... н хвалио нланинску стазу и натруо пањ, гундеља и нролетње небо, криве букве и сунчане пеге које су падале кроз лишће и златпле земљу, процветало биље и твоју знојаву косу. — А кад смо стиглн на врх Авале — предузе муж, као да хтеде заменити своју с.упругу под слатким теретом успомена — пред нама се пружао чудесан призор наше земље: зелене ливаде, преорана земља, безброј непознатих путева, букети дрвећа, сребрнаста река и облаци, разнолики бели облаци, као планине од леда, који су се пресијавали на априлском сунцу. — Ја сам хтела да видим још више. На твојим леђима, ја сам се пела, пузала се уз разваљену кулу Порчиног града... Нисам се бојала да се огребем, да паднем... није ме било страх од гуштерова ни зеленбаћа. А кад сам се попела... — У даљини плавио се Рудник — настави млади муж одушевљено, као божићњи тропар. — Оцртавао се венац других неких планина. Иза једног брдашца стидело се неко торлачко село. Још даље, преко запаљене Саве и Дунава, спавали су Земун и Панчево, а испод наших ногу простирао се Београд, беог сасвим бео и зачуђен, као вивак који се уставио на састави две велике реке, те посматра како теку ове вечите воде, неуморне, живе, живље од живота. — Прохладан ветар дувао је на кули. Ја сам се била ухватила за један дирек триангулационе пирамиде да не паднем. Нешто велико, ванземаљско, испуњавало је цело моје биће. Пла-