Дело

ПРОфЕСОР У РАЈ 321 нински ваздух и висина уносили су у моју главу пијанство... Једно слатко пијанство, пуно одушевљења, које дотле никад нисам осетила. И то пнјанство је трајало и после... кад смо силазили, кад сам брала од сваког биља, од сваког дрвета по струк, по гранчицу. Кажем ти и сад, није то било од оног вина, што смо га понели из Дашчаре... како ли се зваше она механа под Авалом. То је трајало и после, кад смо сретали овце, кад си ми хтео да купиш Једно јаре, кад смо слушали једно сељаче како прнча о његовим воћњацима... кад смо трчали у Ресник да нам не измакне последњи воз. — Ето, ту у возу — насмеја се раб божји Чедомир, п окрену се својој слачајшој ноловини — иознали смо оног мршавог господина. Био је у том истом излизаном реденготу, имао је исто тако чисту крагну. Био је напунио цео купе својим куфернма, те се наљутио кад сам ја начинио места за твој шешир међу њима. Прогунђао је нешто, па се повукао још више у угао и иродужио зналачки поправљати ђачке задатке. Млада жена се намршти. — Ја не волим професоре. Видиш, Чедо, ја те волим, али да се ти ниси пожурио, ја бих се удала за ма кога, само да не будем професорка. Волела сам своје студије на Университету, али кад би се тада по неки пут предала мислима да ће ме једног дана ноставити за професора... Ах, пфуј! То ти је чудзн народ. Они су као дрво што се развија, не мењајући се. Они уживају у ономе што предају и верују да ће се небо срушити, ако једно дете не научи све минерале који кристалишу по тесералној системи. Навикли да пм се деца диве, они мисле да све знају и готови су да приме свако место: за министра грађевина и посланика у Мадриду, за члана комисије о брзометним топовима и начелника поштанско - телеграфске дирекције. За њих не постоје границе немогућности. — Не грди толико професоре. Бар онај наш није био рђав човек, а ни кандидат за министра. Кад је видео да нисам оште тио ниједан његов неприкосновени куфер, он се поново вратио у добру вољу, па се није наљутио чак ни кад си запевала. Магарац један, није ни имао зашто да се љути. Ти си тако лепо певала ону Хајнеову песму: . .. Мој оче, моја мајко, нека вас Бог чува! Ко зеа у даљини да ли ће ми се срећа смешити? Али има толико вина које нисам оку-